Postaćeš čovek, jer sam te zato i podizala. Čovek koji će živeti van mog domašaja, koga više neću moći da zaštitim.
Doći će dan kada ćeš biti povređen. Ne mislim samo fizički, iako sam predvidela i udarce i modrice i polomljene kosti i šavove u bliskoj budućnosti – tvoj temperament je viđena za njih. Ali jednog dana, neće tvoja koža biti ta koja krvari. Neće tvoje kosti biti jedine slomljene. Tvoje srce će biti slomljeno. Čitavo tvoje telo će biti jedno sa tugom. Plakaćeš suze za koje neću biti tu da obrišem.
To je nezamislivo za mene sada, dok gledam kako predano ređaš autiće po sobi. Ali znam da će se desiti.
To se dešavalo svima nama. Tada na red dolazi izbor koji svako od nas donosi za sebe. Izbor u kome biramo između nade i očaja. Izbor u kome treba da se odlučimo da li ćemo se izlečiti ili se predati zverima unutar sebe.
Moći ćeš da pronađeš svetlost ili da se predaš tami. Da odustaneš ili istraješ.
Ovo je, dakle, moj apel:
Samo trči.
Trči brzo i stigni daleko. Ne gledaj nazad. Ne preispituj se ako si već doneo odluku. Ne razmišljaj ko si i šta si u sitne neprospavane sate. Ne kreći nikada tom stazom koja vodi do ove dve reči koje su mene jutros slomile. Te reči su teške, razbijaju srce u paramparčad, ali verujem da su za majke jednostavno nepodnošljive. Ne želim da se uverim u to. Nikada. Molim te nemoj nikada da mi to prirediš.
Pronađi zamenu za odustajanje, svakog dana pomalo, ako treba, ali nikada nemoj da odustaneš od svega. Odaberi kafu u ponoć u kafiću centra grada. Izaberi večeru i film sa tvojim ocem. Izaberi gledanje foto albuma i kućnih filmova da te podsete na život koji si voleo i koji se uvek može ponovo voleti. Izaberi da plačeš, ako to ono što ti treba tog trenutka.Odaberi vreme za sebe, ako je to ono što je potrebno da te izleči. Odaberi sve i svašta, ali nikad ne odustaj.
