Montesori pravila za učenje: Kako da deca uživaju u radu

Cilj formalnog školovanja nije da proizvede privremene učenike, već doživotne tragače za znanjem

Ono što me najviše impresionira kod petogodišnjaka jeste pogonska sila koja ih stalno pokreće i tera napred. Intenzitet te unutrašnje sile ne prestaje da me zadivljuje bez obzira na to koliko često je posmatram. Čini mi se kao da dolazi niotkuda i da u deci uzrasta od četiri ili pet godina pobuđuje neverovatnu znatiželju, energiju i sposobnost koncentracije. Taj nagon je najizraženiji kad je u pitanju dečja radoznalost prema svetu koji ih okružuje. Čini se kao da svi oni žele da znaju sve o svemu. Bez obzira na to koju temu im predstavim u učionici, deca se momentalno zainteresuju za nju. Spontano prihvataju nove informacije, postavljaju pitanja i povezuju nova saznanja s prethodno naučenim. Sve ovo je strahovit podstrek za svakog učitelja. Pitanja koja postavljaju petogodišnjaci slobodno se mogu porediti s vekovnim pitanjima koja muče celo čovečanstvo: Ko sam ja? Gde sam? Kuda idem? Iz ovoga se može zaključiti da je svako dete po prirodi filozof.

Deca kojom se bavim iskazuju osećanja iz svog unutrašnjeg sveta istim intenzitetom kojim istražuju spoljašnji. Ovaj izraz nije lako prepoznati niti razlikovati, ali ako bismo morali da ga razumemo u bukvalnom smislu, rekli bismo da deca doživljavaju izraz sopstvene ličnosti kroz izraz same sebe. I često ne žele da ga dele s drugima.

Svako dete je po prirodi nadareno za umetnost

Taj krug dečjeg dodira sa svetom završava se njihovim izrazom sopstvene ličnosti (samoizražavanjem). Nijedno znanje ni iskustvo koje dolazi spolja ne postaje njihovo dok ga ona ne usvoje i ne iskažu na sebi svojstven način. Ovaj fenomen najizraženiji je u učionici i vidi se kroz njihove crteže, priče i predmete koje spontano izrađuju od plastelina ili gline. Iz ovog se može zaključiti da je svako dete po prirodi nadareno za umetnost.

Potpuno mi je jasno da je detetu potrebna samostalnost kako bi se kod njega pokrenuo i realizovao nagon za razvojem. Isto tako je očigledno da se sva deca bore za tu samostalnost. I zato uopšte nije neobično da radeći s ramom za učenje vezivanja mašne dete satima uporno pokušava da savlada tu veštinu, isto kao što satima marljivo radi s ramom za učenje zatvaranja rajsferšlusa, samo zbog toga da bi samostalno umelo da zakopča svoj kaput. Međutim, kod mnogih od mojih petogodišnjaka tu urođenu želju za samostalnošću već su ugušili odrasli ili je ona nestala zbog nepovoljnog okruženja. Dosad sam naučila da ne postoji nijedan petogodišnjak kod kog nije moguće ponovo probuditi želju za samostalnošću, izuzev jednog slučaja (o kom će biti reči u drugom poglavlju) kod kog je taj proces trajao cela tri meseca. Potpuno je jasno da je samostalnost osnovna dečja potreba. Njegov ceo budući razvoj, pa prema tome i njegov budući doprinos društvu, zavisiće od ispunjenja ove osnovne potrebe. Nažalost, današnji način života najmanje izlazi u susret razvoju dečje samostalnosti.

Potpuno je jasno da je samostalnost osnovna dečja potreba. Njegov ceo budući razvoj, pa prema tome i njegov budući doprinos društvu, zavisiće od ispunjenja ove osnovne potrebe.

Jednako važne su i dečja želja i dobra prilika da kroz vežbu i izbor aktivnosti izraze svoje želje. Deca vole sama da odaberu aktivnosti kojima će se baviti. Na taj način ona postepeno jačaju samodisciplinu i sposobnost koncentracije. A čim dovoljno razviju samodisciplinu i steknu sposobnost koncentracije obavljajući zadatke koje su sama odabrala, lako će se skoncentrisati i biti spremna da urade zadatke koje im ja odaberem.

Za dete su rad i igra jedno

Ipak, u radu u učionici najviše zadivljuje dečja reakcija na rad. Reč „rad” kod odraslih možda izaziva podozrenje jer smatraju da je ona neprimerena dečjem uzrastu.

Za dete su rad i igra dve strane istog novčića. One se prožimaju i prepliću u svakoj dečjoj aktivnosti. I upravo ta energija koju dete oslobađa u igri i radu zapravo predstavlja pogonsko gorivo za njegov dalji razvoj.

Za dete su rad i igra dve strane istog novčića. One se prožimaju i prepliću u svakoj dečjoj aktivnosti. I upravo ta energija koju dete oslobađa u igri i radu zapravo predstavlja pogonsko gorivo za njegov dalji razvoj.

Kad govorim o radu, zapravo mislim na dečje zalaganje i ulaganje u sopstveni razvoj. U pitanju je neprekidan proces koji uključuje ono na šta odrasli misle kada upotrebljavaju reč „igra”. Važno je naglasiti i to da, gledano iz dečjeg ugla, rad ne uključuje obavezni rezultat, kao što je to slučaj kod odraslih, osim ako pod rezultatom tog rada ne smatramo sam razvoj deteta.

Reakcija deteta na rad u učionici prosto je zapanjujuća. Pre svega, treba naglasiti da mališani očigledno uživaju radeći. Istražuju zadatak, bave se njime satima i ponekad ga čak rado ponavljaju više puta. Ova spontana ponavljanja takođe su fascinantna. Kad se jednom uspostavi konkretna veza između vanjskog sveta deteta i razvoja njegovog unutrašnjeg bića, ono će ovaj dragoceni materijal koristiti celo jutro. Za mene je ovo najbolji dokaz da se dečje interesovanje za određenim poslom javlja iz njegove želje za sopstvenom samoizgradnjom, a ne zbog potrebe za preoblikovanjem okoline. Deca sama uspostavljaju ritam svog rada i u hodu menjaju svoje izbore. Njima je očigledna korist koju imaju od tog rada. Kada završe posao, reklo bi se da tek tada uspostavljaju vezu sa svojim unutrašnjim „ja”. Tada deluju smirenije, opuštenije i zadovoljnije nego pre početka rada.

Glavni pokretač dece je njihovo unutrašnje biće

Čini mi se da razvoj svakog deteta potiče iz njegovog unutrašnjeg izvora i upravo je posmatranje unutrašnje reakcije na podsticaje iz okoline svakog deteta ponaosob ono što meni čini njihovo podučavanje toliko zanimljivim iskustvom. Bez obzira na sličnosti koje svi oni imaju u procesu razvoja – težnju za samostalnošću, potrebu za izborom posla, odgovor na zadatak – svako od moje dece reaguje na okolinu na sebi svojstven, jedinstven način. Deluje kao da je upravo ta unutrašnja energija izvor jedinstvenosti svakog deteta ponaosob. Ovo se najbolje vidi iz mog rada s nadarenom decom. Za njih je prihvatanje okoline toliko prirodno koliko je pačićima prirodno da uskoče u vodu. Osim što ih podučavam kako da kreiraju okolinu i upotrebe materijale, često mi se dešava da ne mogu da se nosim sa izazovima dečjeg razvoja. Mada je ovo manje uočljivo u radu s decom prosečne inteligencije, i kod njih vidim da se u obavljanju zadataka rukovode isključivo svojim unutrašnjim bićem. Zato mi se često čini kao da sam samo sporedni učesnik u njihovom razvoju, dok je njihov glavni pokretač zapravo njihovo unutrašnje biće.

Dečje unutrašnje snage zapravo su pozitivne sile koje ih guraju napred. Deca koju podučavam u učionici spontano pomažu jedna drugoj u čišćenju nereda ukoliko se nekome dogodi nezgoda, sama biraju da rade u grupama, pomažu, teše se međusobno ako je neko tužan i uživaju da razgovaraju i dele ideje jedna s drugom. Osim toga, s lakoćom usvajaju određene rutine karakteristične za život u zajednici. Već nakon nekoliko nedelja od polaska u školu, većina dece nauči da vrati upotrebljen materijal na mesto, da ne ometa druge u radu, da ne pravi buku povlačenjem stolica po podu ili lupanjem vrata i slično.

1 2 Sledeća strana

Podeli tekst: