Ipak, kad bi se dečji unutrašnji vodiči automatski uključivali i kad se nikad ne bi isključivali, moj zadatak bio bi mnogo jednostavniji. Ali to nije tako. Ponekad su deca agresivna, takmičarski nastrojena i rugaju se jedna drugoj. To se dešava jer se njihova želja za socijalizacijom meša s potrebom za liderstvom, pa stoga traže harizmatičnog vršnjačkog vođu za kojim će se povesti umesto da razvijaju pravo drugarstvo, za koje je potrebno mnogo više snage nego da samo slepo slede odabranog junaka. U zavisnosti od toga koliko uspevaju da manipulištu odraslima, toliko se njihov društveni razvoj unazađuje, a višak energije manifestuje kroz pojačanu nervozu, preterano uzbuđenje ili hiperaktivnost.
Put do samodiscipline
S godinama ovo negativno ponašanje postaje manje izraženo. I zaista, posetioci bez izuzetka zapažaju da su deca u učionici samostalna, smirena, puna energije i da se ponašaju ljubazno jedna prema drugoj. Ipak, negativno dečje ponašanje ne gubi se u celosti. Ono se najčešće ispoljava na igralištu. U tom, da se tako izrazim, „nekonstruisanom” okruženju, moj uticaj na njih je najmanji mogući. Na osnovu ovog moglo bi se zaključiti kolika je zapravo moja uloga kao odrasle osobe u dečjim životima. Da bih održala svoj uticaj na njih, potrebno je da se njima bavim u pripremljenom okruženju kao što je učionica. Uprkos tome što su deca tog uzrasta u procesu izgrađivanja samodiscipline, ona su u stadijumu kada je potrebno izgraditi i vanjsku disciplinu. Budući da u današnjem poimanju discipline u obrazovanju postoji mnogo zbrke, želim da podelim svoje ideje o toj temi pre nego što pređem na diskusiju o pripremljenoj okolini.
Kao učitelj, odgovorna sam za razvoj i uspostavljanje dve vrste discipline u učionici. Prva je unutrašnja disciplina. Ona se razvija kroz ponovljeni rad zasnovan na interesovanju. Da bi se dete zainteresovalo za nešto, vaspitač je dužan da zapali iskru znatiželje kod njega i to, pre svega, odabirom kvalitetnog materijala, ali i vođenjem računa o detetovim razvojnim potrebama. Put do pune samodiscipline odvija se kroz tri faze. U prvoj dete uopšte ne ume da odabere niti da ograniči svoje aktivnosti. U drugoj ono zna šta bi volelo da radi, ali se to ne dešava svaki put. U trećoj ono tačno zna šta želi i sposobno je da sledi odabrani put. Kao učitelj i vaspitač, moram tačno znati u kojoj se fazi nalazi koje dete.
Druga vrsta discipline koju moram uspostaviti u svojoj učionici jeste ona eksterna, spoljašnja disciplina. Ako dečja nesposlušnost ili neprimereno ponašanje proizlazi iz dobrog motiva, nemam potrebu da se umešam svaki put. Međutim, ako takvo ponašanje proizlazi iz lošeg motiva, onda uvek moram da intervenišem. Ovde je ključna reč „uvek”. Deca moraju znati da ću dosledno sprečiti svaki oblik lošeg ponašanja. Kao što se može videti iz mojih beležaka, ovo neprestano intervenisanje ume da bude za’’morno, ali i pored toga, nikad ne odustajem. Inače, kao što je važna dobra intervencija kad se nešto loše dogodi, jednako je važno na vreme predvideti i sprečiti takvu situaciju. Da bih ovo postigla, potrebno je da budem potpuno usredsređena i organizovana. Ovo je jedan od razloga zašto volim da radim u učionici i zbog čega uvek lepo zamolim decu da me ne prekidaju, već da u tišini sačekaju da im se obratim.
Deca moraju znati da ću dosledno sprečiti svaki oblik lošeg ponašanja. Ovo neprestano intervenisanje ume da bude zamorno, ali i pored toga, nikad ne odustajem.
Naša današnja kultura nekako stidljivo i nesigurno prilazi kažnjavanju dece. Što se mene tiče, granice koje postavljam u svojoj učionici uvek predstavljam deci kao pravila, a ne kao zabrane. Baš kao što su semafori neophodni da bi se saobraćaj odvijao bez problema, tako su i deci potrebna pravila kojih se treba pridržavati i dosledno ih sprovoditi. Bez doslednosti i upornosti nema ni dobrih rezultata.
Cilj formalnog školovanja nije da proizvede privremene učenike, već doživotne tragače za znanjem
Da biste bolje shvatili šta znači pripremljeno okruženje koje pokušavam da stvorim, prisetite se koji je cilj dečjeg razvoja. Čovek je socijalno biće. Uverena sam da dečji nagon za razvojem nije podstaknut ličnim samoljubljem niti egoizmom, već podsvesnom željom deteta da pronađe svoje mesto u društvu. Upravo zbog te zavisnosti čoveka od čoveka i naše posledične međusobne zavisnosti od univerzuma u kom živimo želim da moja učionica postane baš takvo mesto.
Cilj rada u mojoj učionici u okviru vrtića jeste profitiranje na proširenju dečjih prirodnih interesovanja prema svetu u kom živi. Želim da postignem da to interesovanje postane detetov konstantni životni odgovor. Bude li završilo sa svojim obrazovanjem nakon formalnog školovanja, nikad se neće u potpunosti razviti. Cilj formalnog školovanja nije da proizvede privremene učenike, već doživotne tragače za znanjem.
Odlomak iz knjige „Montesori u učionici“ Pole Pouk Lilard, ProPolis Books
Montesori u učionici Pole Pouk Lilard donosi dnevničke zabeleške Montesori učiteljice, pitak i koristan prikaz o obrazovanju dece uzrasta 5-6 godina. Knjiga je namenjena učiteljima i nastavnicima, a trebalo bi da bude pomoćno sredstvo predavačima budućih nastavnika. Bogata je primerima dobrih ideja i korisnih saveta koje svaki učitelj treba da prepiše u svoj podsetnik. Jer, pre svega im pomaže da shvate šta to znači biti promišljen i posvećen nastavnik, a potom ih upućuje kako treba prilagoditi nastavni program prema potrebama i interesovanjima dece.
