Strah od napuštanja je stalna zabrinutost da će vas ljudi u vašem životu ostaviti ili odbaciti. Često se u korenu ovoga straha nalazi prošlost u kojoj oni koji su o nama brinuli nisu zadovoljavali naše osnovne emocionalne ili fizičke potrebe. Mi kao deca, nismo u stanju da razumemo da sa našim roditeljima ili negovateljima nešto nije bilo u redu. Recimo, nisu bili najsposobniji da budu roditelji, a to su postali-i to naši. Mi kao deca zaključujemo usled toga iskustva napuštanja da smo mi sami nevoljivi, manje vredni, krivi i loši te da su nas napustili ili zapustili zbog nas samih, a ne usled njihove nesposobnosti da se brinu o deci. Roditelji nas mogu napustiti tako što odlaze iz našeg života, prepuštajući brigu o nama nekom drugom ili ostaju uz nas ali nas emocionalno zanemaruju ili nas i fizički i emocionalno zanemaruju. Sve je to napuštanje bez obzira da li roditelji uopšte nisu tu ili su prividno tu. Ove druge možemo zvati “prividni ” roditelji.
VRSTE PRIVIDNIH RODITELJA:
1.Roditelji alkoholičari, kockari i zavisnici od droga, a uz to i njihov kozavisnik-drugi roditelj koji nas obično nije zaštićivao od ovog prvog roditelja.
2.Emocionalno nezreli roditelji . Ovo su ustvari večita deca koja ne mogu adekvatno da prepoznaju detetove potrebe pa su u stanju npr. da se ludo zaljube u nekoga ko nije naš otac ili mama i napuste nas. Možda nas više nikada ne potraže pa postaju potpuno odbegli roditelji, a možda ponekad sa nama i održe neki povremeni kontakt u kome opet bivamo manje ili više zanemareni.
3.Antisocijalni roditelji. Oni koji često zaglavljuju zatvorske kazne pa su iz naših života često odsutni.
4.Narcisoidni roditelji. Oni koji su često prividno prisutni ali im mi kao deca ustvari smetamo i opterećujemo ih jer su oni zainteresovani pretežno za sebe i to nam se na razne načine stavlja do znanja. Npr. da ne plačemo kao slabići, da “mršnemo ” u svoju sobu ili da ih ne brukamo pred svetom jer nismo ni za šta i slično tome.
5.Intelektualno ispodprosečni roditelji. Ovi roditelji i sami imaju posebne potrebe te usled svojih intelektualnih ograničenja nisu u stanju da brinu o deci.
6.Radoholični roditelji. Oni koji i imaju dobru nameru u smislu da nam mnogo obezbede ali zbog toga propuštaju veći deo našeg detinjstva. Ovde spadaju i roditelji koji u dobroj nameri provode veći deo našeg detinjstva u drugim zemljama.
7.Roditelji u lošem braku . To su oni roditelji koji su kao “zapleteni rogovi “u vreći. Ne mogu jedno sa drugim, a niti jedno bez drugoga te usled njihovog konstantnog bračnog konflikta i sopstvenog turobnog i bolnog emocionalnog života, ne vide dovoljno nas i naše potrebe dok smo deca.
Radili su najbolje što su znali ? Nisu i ne moramo ih pravdati time. Svaki bar relativno dobar roditelj radi samorefleksiju. To znači da se bar povremeno pita šta mogu da popravim u svom roditeljstvu, a šta zaista ne mogu pa onda uradi nešto sa tim saznanjem.
On dete voli na svoj način ? Gluposti. Zna se kako se dete voli. Prisutnošću , negom, brigom, pohvalom, lepom rečju, zagrljajem ali i disciplinovanjem -što podrazumeva i povremene opomene, kritike , a ponekad i kaznu kada je ponašanje deteta dugoročno neprihvatljivo.
Obično vidimo da se negativne nuspojave napuštanja pojavljuju u vezama kod mladih i odraslih ljudi . Odrasla deca prividnih roditelja osećaju mnogo manje poverenja, sigurnosti ili stabilnosti kada im se drugi previše približe. Skloni su prerano odbijati ljude, tako da ne budu prvi odbijeni. Može se negativna nuspojava napuštanja pojaviti i kao preterana potrebitost u vezama, preterana lepljivost za partnera, preterana kontrola partnera ili osećaj da ćemo se potuno dezintegrisati kao ličnost ukoliko budemo napušteni pa iz tih razloga ostajemo u vezama koje su za nas jako toksične i loše. Ili ne možemo nikada ostati sami , bez bilo kakvog partnera pa stoga srljamo iz veze u vezu. Kada je strah od napuštanja u pitanju – veze izazivaju nelagodu umesto osećaja sigurnosti i prijatnosti.
Kako bismo izgradili zdrave odnose, potrebno je rešiti ove teskobe i pronaći načine za suočavanje sa simptomima straha od napuštanja.
KAKO PREVAZIĆI STRAH OD NAPUŠTANJA? Dobra vest je da svaka ličnost ima snage ili rezilijence. Ukoliko su nas nesrećne okolnosti i obeležile na neki način to opet ne znači da ne možemo da se sa tim suočimo te da naučimo da gradimo zdravije veze i odnose.
Psihoterapija. Učenje o sebi kroz psihoterapiju može vam pomoći da shvatite odakle dolaze vaše teskobe i ponašanja. Utvrditi kakav je vaš stil vezivanja i pogledati kako on utiče na vaše međuljudske odnose odličan je način da prevladate strah od napuštanja. Stil vezivanja se takođe može utvrditi u psihoterapiji. Nije se lako suočiti sa svojim strahovima, ali kada radite s psihoterapeutom, imaćete vođstvo i podršku na svakom koraku.
Grupe za podršku. Možete se povezati sa ljudima koji su takođe sa sličnim iskustvima iz detinjstva i sličnim sadašnjim problemima u vezama kao i vi. Ovo može biti od velike pomoći.
Piše: Ivana Sinđić, diplomirani defektolog, sistemski porodični psihoterapeut i EMDR psihoterapeut (terapeut za traume).
Izvor: Psihoterapija Sinđić
