Sajt Zelena učionica, povodom jednog teksta o stanju u prosveti, objavio je odgovor jednog nastavnika, koji prenosimo:
Poštovana „Mama”,
Hvala što ste se usudili da prodrmate osinjak. Za dobar deo nastavničke populacije učenik je samo individua koja treba da pokaže kvantum znanja i poštovanja, ali ne bih sada o tome. Ne znam ni da li će ovaj komentar stići do Vas, ali se nadam da će bar neko od mnoštva roditelja koji su u sličnoj situaciji, pronaći bar nešto što će im pomoći da razumeju uzroke problema, da razumeju šta sve može biti razlog za neuspeh dece u školi.
Što se tiče uspešnosti učenika, ne meri se ona samo ocenama. Niko nikom ne može da ukrade sreću. Sigurno je da postoji neki razlog zbog kojeg Vaša deca ne postižu očekivani uspeh, a vi kao roditelj ste dužni da to znate. Ako je neophodno, dužni ste i da decu zaštitite od bahatih nastavnika, iako to nije uvek lako i bezbolno. Koliko god da je sistem ovakav ili onakav, veoma je senzibilan na ugrožavanje prava dece, reklo bi se i previše.
Suština problema naravno nije u ocenama koje dolaze i prolaze. Važnije od ocena je da deca budu dobri ljudi, da imaju dobar sistem vrednosti, da umeju da koriste svoju pamet, da razlikuju loše i dobro, lepo i ružno, korisno i štetno, rad i zabavu… Suština školovanja bi trebalo da bude da se deca uče da budu dostojna onoga što žele. Bez toga, petice ne znače ništa. Na žalost, kao sistem jako smo daleko od toga.
Ono što je važno za sve sadašnje i buduće roditelje školaraca bi moglo da bude sledeće. Deca „polaze u školu” pre nego što uđu u vrtić. Uspeh se gradi od prvih kontakata deteta i okruženja. Da bi bilo uspešno u školi dete mora da ima mentalnu naviku da koristi svoju pamet. Sva deca se rađaju pametna, ali neka deca nemaju razlog da istu koriste. O svemu važnom odlučuje neko drugi. Prezaštićenost je danas veći problem od zapuštenosti. Zapušteno dete, htelo, ne htelo, mora da koristi pamet da bi opstalo. Prezaštićeno dete je lišeno iskustava neophodnih za školski uspeh, a pre svega je lišeno potrebe da logički rasuđuje.
Mnogo toga u školi treba da se menja, ali još više treba da se menja u porodici. Onaj ko dozvoli da mu dete provodi sate ispred svetlucavog ekrana, treba da zna da će taj ekran i te kako intenziovno stimulisati sklonost ka fantaziranju, a samim tim i umanjivati sklonost ga „upotrebi logike”… Uspeha u školi bez upotrebe logike – jednostavno nema, kao što nema kiše bez oblaka.
Svako zdravo i pravo dete ima dovoljno prirodnih sposobnosti da ostvari prihvatljiv školski uspeh, uz uslov da ima mentalnu naviku da te sposobnosti koristi. „Zalutali” nastavnici mogu biti prepreka, ali sa tim ćete se tek suočiti. To što nas kao roditelje snalazi u osnovnoj školi je „dečja igra” u poređenju sa onim što nas tek čeka. Za razliku od ostalih nivoa, osnovna škola je obavezna. To daje priliku deci i roditeljima da se „bahate”. Tu okolnost deca i roditelji koriste više nego nastavnici koji, istini za volju, često na vaspitne i socijalne izazove, umeju da odgovore samo „pedagoškom” ocenom…
Svako od nas ima potrebu da opravda sebe, svako ima svoje razloge i svoje opravdanje – ali to nije put rešavanja problema. Dobri nastavnici, a hvala Bogu ima dosta i takvih, ne ocenjuju ono što dete trenutno zna, već ocenjuju koliko se razume u ono što uči. Nije dovoljno naučiti par lekcija, i to „izverglati”, cilj je da se dete uvede u suštinu onoga što upoznaje, ali to su već isuviše komplikovane pedagoške stvari… I nije toliko važno da se dete razume u sve obrazovne oblasti, koliko je važno da postoji bar jedna oblast u kojoj se sjajno snalazi.
Na kraju, nije toliko bitno da li dete zna sve što treba da zna, kao što je bitno da „ne zna – ono što ne treba da zna”…
Momčilo
Izvor: Zelena učionica
