Naučeni optimizam – ključna veština koju može da stekne svako dete

Kako deca postaju pesimistična? Svakodnevno, slušajući roditelje, posebno majke, kako prave analizu nepovoljnih događaja kao stalnih, obuhvatnih i personalnih. „Kada majka, kao najuticajnija osoba u životu deteta, ima takav objašnjavalački stil da za nju loši događaji traju, svuda zadaju muku i da je za njih kriva osoba kojoj se dešavaju, dete formira teoriju o svetu u kome loši događaji imaju stalne, sveobuhvatne i personalne razloge.“ kaže Selidžmen.

Kako deca postaju pesimistična? Svakodnevno, slušajući roditelje, posebno majke, kako prave analizu nepovoljnih događaja kao stalnih, obuhvatnih i personalnih.

„Kada vaše dete postiže slab uspeh u školi, za njegove učitelje, pa čak i za vas, najlakše je pogrešno zaključiti da nije talentovano ili da je glupo. Vaše dete je možda depresivno i možda mu njegova depresija onemogućava da se trudi, da bude uporno, da preuzima rizike i ostvari svoj potencijal. Što je još gore, ako zaključite da su uzrok glupost ili nedostatak talenta, vaše dete će to da vidi i da ugradi u svoju teoriju o sebi. Njegov stil objašnjavanja postaće još gori, a slab uspeh u školi stalan.“ objašnjava Selidžmen.

On smatra da je osnovni problem u pozadini mnogih dečijih depresija i slabog uspeha u školi – pesimizam. „Kada dete veruje da nema ništa što može da učini, prestane da pokušava i njegove ocene se strmoglavljuju“.

Dobra vest je da pesimistički stil objašnjavanja može da se menja, i to za stalno. Ako verujemo da je uzrok naših problema stalan – glupost, neobdarenost, lenjost, nećemo raditi ništa da to promenimo. A ako verujemo da je privremen – loše raspoloženje, nedovoljan trud, umor – onda možemo da radimo na njihovom rešavanju.

Ako verujemo da je uzrok naših problema stalan – glupost, neobdarenost, lenjost, nećemo raditi ništa da to promenimo. A ako verujemo da je privremen – loše raspoloženje, nedovoljan trud, umor – onda možemo da radimo na njihovom rešavanju.

Selidžmen u svojoj knjizi daje niz uputstava i praktičnih vežbi za menjanje detetovog objašnjavalačkog stila. Za početak, morate detetu objasniti da ono što misli utiče na to kako se ono oseća. Ako uspe da prepozna misao koja ga vodi ka lošem raspoloženju, onda može i da je promeni.  Analizirajte neke od situacija koje su pogodile dete – šta je bila nedaća, koje verovanje je izazvala kod deteta, i koje su bile posledice. Na primer – A. Učiteljica se izvikala na mene (događaj) B. Ona me mrzi (verovanje, misao) C. Ceo dan sam bila tužna i nisam sutradan htela u školu (posledica).