Koliko puta do sada ste čuli famoznu misao kako je danas prevaziđeno da škole teraju decu da uče podatke zato što “sve mogu da izguglaju”? Evo par primera koje sam – svaka sličnost je namerna – izguglala, brzom pretragom:
- “Deca bubaju hiljade podataka koje mogu da izguglaju za 5 sekundi.”
- “Gradivo nije samo preobimno, već i besmisleno. 90% onoga što se uči u školi deca mogu da „izguglaju“ za par minuta.”
- “Školarcima je dosadno na časovima gde samo u teoriji dobijaju gomilu činjenica, do kojih danas neuporedivo brže mogu doći pomoću Google-a, bez ikakvog posrednika.”
Suština svih ovih, i sličnih mišljenja koja već godinama mnogi ponavljaju kao mantru, je da danas ne moramo više da pamtimo, zato što internet to radi umesto nas. Šta će ti u glavi, kad imaš u telefonu za nekoliko sekundi? Zbog toga decu treba da učimo digitalnoj pismenosti, kritičkom mišljenju, emocionalnoj inteligenciji i ostalim veštinama za 21. vek, a činjenice da ostavimo u prošlosti, gde im je i mesto.
Međutim, da li je ovaj rašireni stav istina ili mit? Može li se biti obrazovan bez “bubanja” svih tih “nepotrebnih” podataka koje danas možete da izguglate za 5 sekundi?
Kao i mnogi mitovi, i u ovome postoji zrnce istine, piše Dejzi Kristodulu, autorka knjige “Sedam mitova o obrazovanju”. Internet je zaista otvorio vrata znanja za sve, i ono za šta su vam do pre par decenija bili potrebni dani kopanja po arhivama, sada možete da saznate za nekoliko sekundi.
Međutim, koliko god bila sjajna današnja dostupnost informacija, mnoge je dovela do zaključka da je učenje podataka danas manje važno nego ranije, što je potpuno pogrešno, objašnjava ona. Zašto “uvek možeš da izguglaš” ne stoji? Evo njenog objašnjanja:
- Najpre, zbog načina na koji naše pamćenje funckioniše. Dok u našoj radnoj memoriji možemo da držimo svega nekoliko podataka istovremeno (3-7), pa svako dodavanje novih povlači zaboravljanje prethodnih, onima koje smo pohranili u trajnu memoriju možemo uvek momentalno da pristupimo. Što više znanja imamo u trajnoj memoriji, to više različitih vrsta problema možemo da rešavamo. Da biste se bacili na rešavanje nekog zadatka, potrebno je da vam radna memorija bude rasterećena, a to je jedino moguće ako su podaci koje ćete koristiti već upamćeni, i ne zauzimaju prostor u radnoj memoriji. Kada tražite podatke na Guglu, njih morate da držite u radnoj memoriji, što otežava obradu podataka i njihovo kombinovanje sa drugim podacima. Zbog toga, recimo, deca uče tablicu množenja napamet, umesto da svaki put iznova moraju da množe.
- Drugi razlog zašto ne možete “samo da izguglate”, je što je i za guglanje potrebno predznanje. Kada pretražujete neki pojam, dobićete definiciju koja u sebi već sadrži dosta drugih pojmova koje takođe morate da znate da biste definiciju razumeli. Evo jednog primera: učenik želi da sazna šta je to planeta. Evo šta će mu reći Vikipedija:
Planeta (od starogrčkog ἀστήρ πλανήτης (astēr planētēs), ili πλάνης ἀστήρ (plánēs astēr), što u prevodu znači „lutajuća zvezda”[1]) je nebesko telo koje se kreće eliptičnom putanjom oko zvezde. Za razliku od zvezda, planete nemaju vlastiti izvor energije, tj. u njihovoj unutrašnjosti ne dolazi do nuklearne fuzije. Budući da postoji mnoštvo tela koja kruže oko zvezda, planetama smatramo samo one značajnijih masa.
Kognitivni psiholozi su utvrdili da je za razumevanje teksta potrebno da znamo oko 95-98% reči u njemu. Dakle, da bi dete razumelo iz ove definicije šta je planeta, potrebno je da već zna šta su “zvezda”, “nebesko telo”, “eliptična putanja”, “energija”, “nuklearna fuzija”, “masa”. Naravno da svaki od ovih pojmova može na licu mesta da izgugla, ali onda, sećate se, pretrpava svoju radnu memoriju sa previše činjenica. I ne samo to – psihološka istraživanja pokazuju da učenici odustaju od čitanja teksta ukoliko treba stalno da zastaju i traže značenja reči, jer im je to zamorno.
Na kraju, da bi učenik zaista mogao da razume pojam planete, ne gine mu da “nabuba” sve pojmove koji ga objašnjavaju, jer jedino kada su oni u trajnoj memoriji može brzo i lako da im pristupa i povezuje ih sa drugim pojmovima kako bi ih koristio za razumevanje i rešavanje problema.
Zapravo, ideja da nemamo više razloga da pamtimo, pošto informacije imamo gde da “potražimo” starija je od interneta. Ona se pojavila u istom obliku i u vreme kada su knjige, rečnici i enciklopedije postali široko dostupni. I još tada su rađena istraživanja sa ciljem da provere efikasnost traženja informacija na papiru u odnosu na memorisanje i čuvanje informacija u glavi. Ono što se pokazalo, je da deca uopšte ne vole da tragaju za informacijama, niti da to dobro funkcioniše. Dok bi potražila značenje reči u rečniku, već bi zaboravila originalni kontekst u kome im je ona uopšte bila potrebna, i više nisu uspevala da pronađu gde su u čitanju zastala. Rezultat je bila frustracija. Drugi problem je što reči imaju mnogostruka značenja, pa su deca dolazila do potpuno pogrešnih i besmislenih tumačenja, jer nisu imala predznanje da odrede koje od više značenja određene reči je prikladno u datom kontekstu.
Nema brzih prečica do znanja, na kraju ćete ipak najbrže stići – peške. Vaše pamćenje ne možete nositi u svom džepu, u telefonu. Da nećete daleko stići bez učenja svih tih “nepotrebnih” podataka, pokazuje i činjenica da svaka nova generacija naučnika sve kasnije u životu dolazi do prvih otkrića. Zašto? Zato što se količina znanja sa napretkom nauke sve više uvećava. Da biste dali svoj doprinos i otkrili nešto novo, morate prvo sve postojeće znanje iz vaše oblasti da “preselite” u svoj mozak, a za to je potrebno sve više i više vremena. Najzad, kako ćete uopšte znati šta da otkrijete, ako ne znate šta je sve već otkriveno?
Sve u svemu, suprotno raširenom mitu, insistiranje na izbacivanju podataka iz školskih programa zapravo deci čini korišćenje interneta težim, jer naša sposobnost da koristimo informacije zavisi od toga koliko informacija već posedujemo. Što više znanja već imate, više možete da naučite iz bilo kog izvora, pa i od Gugla. Eksperimenti su pokazali da kada stručnjak pretražuje internet, on može da nauči mnogo više novog i uči mnogo brže nego što to radi početnik, iako biste možda na prvu loptu pomislili da je obrnuto, jer početnik ima toliko toga više što ne zna. Zapravo, početnikova radna memorija se brzo zaguši, dok ekspert ima toliko predznanja da se fokusira samo na jednu-dve stvari koje su za njega nove i koje lako uklapa u postojeće znanje.
Ne samo da ćete sa više znanja bolje razumeti ono što izguglate, već ćete znati i šta treba da guglate, tj. kako da istražite internet. Imati dobre “istraživačke veštine”, kako objašnjava autorka, ne znači ništa drugo nego imati dobro znanje određene oblasti. Zamislite, na primer, da vaš lekar specijalista pretražuje internet poput laika. Verovatno bi umesto proverenih informacija o najdelotvornijoj i najbezbednijoj terapiji završio na sponzorisanom sajtu nekog sumnjivog preparata napravljenog u nečijoj šupi u dvorištu, koji obećava sigurno izlečenje za samo 2999 dinara. Da bi lekar mogao da odvoji korisne informacije od dezinformacija, on mora da koristi svoje ogromno medicinsko znanje sastavljeno od miliona upamćenih činjenica, kako bi razumeo na koji način određeni lek deluje, koliki kredibilitet ima konkretni stručni časopis koji je objavio studiju o njegovoj efikasnosti, i još mnogo, mnogo toga. Činjenica da danas kod nas postoji toliko lekara koji i sami šire dezinformacije i poluistine samo pokazuje koliko internet može biti štetan i neupotrebljiv kada je udružen sa nestručnošću pojedinaca koji, na žalost, imaju diplomu ali ne i znanje.
Naravno da je danas sposobnost traženja informacija na internetu važna veština, zaključuje Kristodulu. Međutim, ako želimo da naši učenici budu zaista sposobni da sami dolaze do informacija na internetu, moramo se prvo pobrinuti da poseduju široka znanja, a ne da im u ime zvučnih fraza uskraćujemo ista, upozorava ona.
Slično poručuje i pedagog i teoretičar obrazovanja Erik Donalnd Hirš u svojoj knjizi “Zašto je znanje važno”. “Internet uglavnom nagrađuje ljude koji već imaju široka znanja i bogat rečnik. On bogate čini još bogatijim.” Kako Hirš objašnjava, Gugl nije alat koji svima pruža jednake prilike, on je dragocen onima koji su već obrazovani, i zapravo povećava nejednakost u obrazovanju. Dok deca koja su rasla privilegovana, u porodicama u kojima se čitaju knjige i razgovara o kulturi, dolaze u školu sa bogatim predznanjem, deca koja nisu dobila ovaj kulturni kapital u porodici zavise od onoga što im pruži škola. Ako se škola drži principa “danas sve mogu da izguglaju”, ova deca nemaju nikakvu šansu. Zbog toga bi škole trebalo da se okanu ideje da tehnologija može da zameni pravo znanje, inače ćemo imati generacije funkcionalno i kulturno nepismene dece, upozorava on.
“Postoji cenzus u kognitivnoj psihologiji da je potrebno znanje da biste sticali znanje. Oni koji žele da odbace program baziran na učenju činjenica na osnovu stava da deca uvek “mogu da ih potraže” ne shvataju da potcenjivanjem činjeničnog znanja zapravo čine decu nesposobnom da uspešno pretražuju.”
Pružiti svoj deci mogućnost da koriste blagodeti novih tehnologija znači ne samo omogućiti im pristup tehnologiji, već ih opremiti znanjem koje je neophodno da bi je efikasno koristili. U suprotnom, oni koji više znaju će naučiti još više, a ostali će imati jako malo koristi, i umesto toga će se suočiti sa frustrirajućom zbrkom informacija koje nisu u stanju da sortiraju, vrednuju i upiju, objašnjava Hirš. Naravno da je učenje doživotna aktivnost i da internet pruža bogatstvo mogućnosti, ali samo ako deca prvo steknu bogata znanja – zaista će biti u stanju “samo da izguglaju”
Za još tekstova autorke prijavi se za besplatan njuzleter na: https://jovanapapan.substack.com
Jovana Papan je psihodinamski kouč i kouč za roditelje. Autorka je knjige “Politika za decu: Sve što niste ni znali da želite da znate o roditeljstvu danas”. Autorka je instagram profila @jovanapapan.roditeljstvo
Izvor: Detinjarije.com
