Ne želim da budem kao mama. IKADA, NIKADA!

Tada kada dete donese odluku da ne želi da bude kao mama ili tata ( “nikada!”), događa se cepanje u modelu mame ili tate, ali se događa cepanje u detetu.

Zamislite devojčicu koja intenzivno doživljava burne svađe svojih roditelja.

Tatin tip adaptacije je dramatičan. On u sukobima sa mamom ima dramaticne afekte, viče, lupa vratima, napušta porodicu.

Mama ima plašljivi tip adaptacije. Ona se trese, povremeno je zaleđena, izgubljena.

Njena odbrana je pokajnička. Nakon prvog bunta, ona se tati i njegovom burnom temperamentu podređuje, povinuje njegovoj volji.

Danima je odsutna, izolovana od sebe i dece.

Ta devojčica se oseća ugroženo. Ugrožava je tata svojim dramatičnim ponašanjem. Ugrožava je mama svojom patnjom.

Za njenu uznemirenost nema ko da se pobrine.

I ona odlučuje da ne želi da bude kao mama. IKADA, NIKADA!

Tada kada dete donese odluku da ne želi da bude kao mama ili tata ( “nikada!”), događa se cepanje u modelu mame ili tate, ali se događa cepanje u detetu.

Mama se, u ovom primeru, cepa na slabu i jaku mamu, ali se i dete, zbog zavisnosti u gradnji identiteta od mame, unutar sebe cepa na slabo i jako ja.

Dete se fiksira za parcijalni doživljaj mame i sebe.

Mamu počinje da doživljava SAMO KAO slabu, jadnu, podređenu i žrtvu.

Tatu SAMO KAO napadača, jakog i nadređujućeg.

A sebe kao jaku, sposobnu i nezavisnu.

I tako počinju nevolje.

Jer će to dete definitivno sebe videti kao sposobnije od svoje mame i preuzeće odgovornost za nju.

Ući će u borbu sa tatom. I imaće niz oštećenja u takvom odnosu.

Ali to nije cela nevolja.

To dete će se polarizivati oko jednog pola: jaka sam i mogu sama, a onaj drugi pol ( slaba sam i potrebni su mi drugi) i celi spektar između ta dva pola, će potisnuti.

(Tako da će, cepanjem dela sebe, osoba ostati nezrela, sa nezrelim mehanizmima suočavanja.)

To dete će potisnuti svoju ranjivost i razviti svoj self oko ideje: sve mogu sama, ja sam jaka.

U životu , ta osoba će, baš zbog cepanja i polarizacije, oko sebe načičkavati slabe ljude, koje je potrebno spasavati, baš kao i njenu mamu.
I trošiće se u spasavanju sestre, brata, partnera,prijatelja, kolega, komšija, svoje rođene dece…potiskujući i cepajući i dalje onaj deo sebe koji je ranjiv, slab, plaši se, pati, besni i tuguje. I kome, toliko jako, i dalje treba- stabilna mama.

Spasavajući druge, ta osoba će, nesvesno, čekati da neko nju spasi u delu nje koji je od sebe otcepila. Čekaće da neko njoj pomogne, nju uteši, njoj obriše suze, njoj olakša život. I ljutiće se što niko nije tu za nju, ali neće umeti niti da traži niti, ako i zatraži, da primi pomoć.
Možda će parče ” stabilne mame” tražiti u partneru, ali neće primati pomoć tog ” stabilnog partnera”, nekako će njegove kapacitete devaluirati.

A tako ne može predugo da se živi.

Jer potisnuta ranjivost traži mnogo energije da bi ostala potisnuta na našem dnu.

I to nas košta puno.

Plaćamo te cene anksioznostima, depresijama, opsesijama, fizickim bolestima.

I kad tad puknemo.

A to pucanje je, ma kako strašno i bolno, prilika za suočavanje i integraciju.

To je prilika da zacelimo, a to znači ucelimo se, spojimo odvaljene delove sebe u celinu.

To nije nimalo lako, jer su otpori, da odvaljeni deo sebe prihvatimo u zagrljaj, veliki, ali je , na kraju, jedino tačno, jedino taman i po meri čoveka.

Ljiljana Milić
Praktičar NLPa i Praktične psihologije
Trener u oblasti ličnog razvoja
Points of You Explorer
HYL trener

Izvor: PromenaDA

Podeli tekst: