Dan kao i svaki drugi. Razdragana sam napustila kancelariju, svratila do pijace po neki zeleniš i krenula po sina u školu.
– Mama, zvala te je učiteljica da sutra dođeš na razgovor, izjavilo je moje čedo nešto što sam već čula sto puta.
– Zar opet, bila sam prošle nedelje, i one pre nje… Šta si sad uradio crni sine?
– Pojam nemam.
– Kako ne znaš, ne zove me sigurno na čaj i vanilice. Bolje mi ništa nemoj govoriti, svejedno ću saznati sutra.
Moja deca nisu savršena, ne spadaju u onu grupu najboljih đaka u razredu, ali to meni uopšte nije ni bitno. Hoću samo da zbog njih (mislim konkretno na sina) ne crvenim na roditeljskom sastanku.
Iako učiteljica na tim skupovima ne priča o pojedincima već o njihovoj nedisciplini u globalu, nekako ja uvek u toku njenog ekspozea ispred sebe vidim svog sina. Imam utisak da kad god ona priča o njihovom ponašanju gleda pravo u mene, znam da ponekad paranoišem, ali ipak se trudim da sednem u “magareću” klupu i da umesto u nju gledam u pod i pravim se da nešto vrlo važno zapisujem u blokčić. Ne prođe ni jedna nedelja, a da ja ne prisustvujem „otvorenim vratima“ pa mi prosto ponekad bude krivo što uzimam termin nekim roditeljima koji su došli da čuju hvalospeve o svojoj deci.
I šta sad da radim što on ne plače kad dobije četvorku, pa on se ni na keca ne namršti.
Uvek nasmejan izleti iz škole i kad ga pitate ima li neka ocena, pa on odgovori da je fasovao trojku iz prirode, on se i dalje smeje. Kaže “Pa šta, to je samo škola”, pita me šta ima za ručak, uvali mi ranac od dve tone i život ide dalje. Kaznu uvek odsluži do kraja i dostojanstveno. Ne verujem, ali tom detetu je svejedno koju ocenu dobije. On kad ide na razgovor kod pedagoga, isto mu je kao i kad za užinu dobiju lisnato s kremom koje obožava. Na školu gleda kao na posao i uvek se trudi da iz nje izađe među prvima, kad kao “muva bez glave” jurne niz one stepenice, samo gledam kad će se skotrljati…
Gotovo uvek zaboravi šta treba da donesu iz likovnog, iako sam mu uredno spakovala mali blok u koji treba da zapisuje takve stvari, on se ni za to previše ne sekira jer zašto bi se on nervirao kad ima mamu koja uvek i sve sazna na Viberu od drugih mama koje su, za razliku od mene, rodile savesnu i odgovornu decu. I šta sad, moj je i ja ga volim.
Na zidu mu ne visi dvesta šezdeset pet medalja, ne ide na dva sporta, ne svira violinu ni klavir, ne pohađa škole stranih jezika…On je takav i ovaj jedan trening mu je i više nego dovoljan koji, da budem iskrena, zna i da preskoči. Kad je hladno, ne ide mu se da ne ozebe, kad je kiša ne ide mu se jer nema gumene čizme, kad je sparina, smeta mu glavobolja… i sve tako u krug.
I njega baš briga, draže mu je da pika loptu po stanu, obližnjem parkiću i kod babe u blatnjavom dvorištu. Draže mu je da strani jezik „uči” dok čita Mesijevu biografiju na engleskom i igra Call of Duty sa Matejom preko Skajpa. Smatra da je Politikin zabavnik interesantnije štivo od udžebnika iz Prirode i društva. Sabiranje, oduzimanje i tablicu množenja ga je deda naučio onda kad su se jedno leto navadili na poker pa je na učiteljicino pitanje „Šta želiš da budeš kad porasteš?” on odgovorio, krtako i jasno „kockar”. Sve o biljnom i životinjskom svetu saznao je iz prve ruke, kod mojih na selu dok je s babom čistio grašak, vadio mladi krompir i u suzama krišom posmatrao prababu koja je bezizražajno „otimala” život onim do skora slatkim malim žutim pilićima iz velike kartonske kutije. Vrhunac srpskog jezika doživi dok sastavlja najdužu reč u Slagalici. Svirao je i s dedom i sestrom u bendu „Mladi grašak“, a u kompoziciji „Imao sam jedne gaće“ pokazao je kao se lupaju bubnjevi pa je jedino on bio presrećan kad je taj njihov performans osvanuo na YouTube-u.
Tu i tamo ume da „zasvira“ i na usnoj harmonici, ali vrlo brzo mu je neko otme vadeći se da smeta komšijama. Svejedno mu je da li će mama njegovu medalju „okačiti“ na Fejs ni da li će se s njom hvaliti po rodbini. On zna da će tu noć spavati sa njom ispod jastuka i da će od mame kao nagradu dobiti čizbuger, veliki pomfrit i milk šejk i njemu je to dovoljno. Jer on je srećan, a i ja sam srećna s njima. Moj sin je pronašao način za sreću. Jer ako njemu petice sa zvezdicama nisu merilo sreće, pa nisu onda ni meni.
I baš me briga… i neću više da crvenim na roditeljskom!
Autor: Jasmina Jovičić
Izvor: Zelena učionica
