Na različit način naše društvo vidi decu koja su izrazito nemirna i kod kojih je pažnja nestalna. Lično izbegavam definisanje ponašanja takve dece kao dece sa „poremećajem“ (#ADHD) jer je više reč o temperamentu i prirodi deteta nego o poremećaju. Tako „normalno“, odnosno prosečno ne znači i da je nešto samim tim norma za zdravo. Ova deca svakako ne spadaju u prosek sa svojim vršnjacima po ponašanju, i bilo bi pogrešno samo zato što ne spadaju po ponašanju u većinu – svrstati ih u kategoriju poremećaja.
Moje iskustvo u radu sa nemirnom decom ili decom nestalne pažnje je takvo da su ona u najvećem broju slučajeva vrlo spontana, otvorena, kreativna i duhovita!
Naravno, ona su izazovna za rad jer zahtevaju i da se aktivnosti s njima smenjuju, jer se oni brzo zamaraju dok rade psihoterapijske aktivnosti.
Impulsivnost i egocentrizam koji imaju dovodi ih u rizične situacije, te oni uleću u različite aktivnosti s drugima bez mnogo razmišljanja, i uvida kako drugi razmišljaju. Zato je od izuzetne važnosti otkriti šta su njihovi „okidači“, kako bi se odredilo šta izaziva njihov impulsivan nastup. Jako je korisna lista „Koji su tvoji okidači?“ Oni mogu biti: tužakanje drugih (ova deca inače retko okrivljuju druge, sem kad se dogodi veći incident), situacije čekanja, situacije kad su gladni, kada ih neko slučajno okrzne ili grubo dodirne, situacije kad procene da neko nije bio fer prema njima, kada ih neko kritikuje, kada ih neko prekine u aktivnosti koja ih visoko motiviše… (lista je uvek visoko individualizovana).
Da bismo na teškoćama u ponašanju radili – prvo i osnovno je otkriti ove okidače, a potom razgovarati o „priči o događaju“ koji sledi nakon okidača.
Kao terapeut, prvo dete pitam „Šta se dogodilo“ i očekujem opis događaja. To im je obično lako. Ali, nemirna deca nestalne pažnje teže odgovaraju na sledeće pitanje: „Šta je prethodilo događaju?“. Važno je da razmotrimo s detetom i „Koje su posledice?“, a najvažnije je pitanje „Koja bi ti rešenja smislio u toj situaciji da možeš da se vratiš?… Šta je moglo da bude drugačije?“. Pošto im impulsivnost određuje ponašanje, njima nedostaje promišljanje o događaju.
U stvarnosti ovakvi promišljajući razgovori su dosta retki, a ova deca više doživljavaju grdnje učitelja, nastavnika i roditelja kao i razgovore koji se svode na monologe i davanje recepata od strane odraslih, i obavezan zahtev da se slično ponašanje „više ne ponovi!“.
Tim razgovorima nedostaje upravo dijalog, kada roditelj ili učitelj može da pita dete, na primer: „Šta ćeš drugi put uraditi kad te neko bude tužakao?“. Kad dete ima na umu ideju kako bi drugačije moglo da se ponaša – ono ima i alternativu da se stvarno i ponaša drugačije.
Zbog čestih kritika ova deca razvijaju lošu sliku o sebi, što dodatno otežava razvoj deteta. Gde god da se krećemo i ma šta da radimo mi i nesvesno u sebi nosimo odgovore na dva suštinska pitanja našeg identita: „Ko sam ja?“ i „Gde ja pripadam?“. Svako dete bi volelo da o sebi razmišlja kao o pozitivnoj osobi koju prihvata porodica i drugovi iz odeljenja kao i učitelj/nastavnici. Zbog toga, nemirnoj deci mnogo znači pohvala. Uvek ohrabrujem učitelje i roditelje da i za najmanji pomak pohvale dete i uoče njegov trud.
Jer, u praksi ni jednom nisam uočila da je kritikovanje, bilo deteta bilo odrasle osobe, dovelo do pozitivne promene u ponašanju. Štaviše, primetila sam da kritika urađa – ali prkosom kod dece ili prekidom komunikacije kod odraslih! Neki od dece kao najveće traume izdvajaju upravo situacije kad ih je učitelj nazvao „nepopravljivim“.
Veoma je značajno da nemirna deca uoče koja osećanja najviše osećaju i gde ih osećaju. Često mi se dešava da se dete nakon crteža u kojoj je sebe obojilo npr.crvenom bojom – koja predstavlja bes, kaže: „Joj, previše sam besan, svuda po telu!“. Ništa zato, tu je naredni – korektivni crtež kada dete telo na crtežu boji osećanjima koje želi više da oseća. Deca su generalno iskrena, pa tako obično ostave neki deo tela i za bes jer znaju da ne bi bilo zdravo da ne osećaju i to osećanje.
Sa nemirnom decom radim mnogo na strategijama za kanalisanje besa, odnosno vežbu iz EMDR-a koja se zove „sigurno mesto“ kao i tehnike disanja i podsticanja unutrašnjeg govora deteta koje je pozitivno („Proći će, biće dobro…“).
Ne želim da ovaj tekst prebojim samo pričama o teškoćama koje ova deca pokazuju, već i da podelim nekoliko anegdota. Jedan dečak je tako, birajući najlepše događaje iz svog života, u vidu figura slonova došao na ideju da su to „cirkuski slonovi“ koji treba da stoje jedni drugima na glavi, jer „Tako su snažniji“. Jedna devojčica je na zahtev da se okrene – to i u radila, ali se okrenula meni nasuprot. Naravno, uradila je to smejući se! Kako su navikla da im se ne veruje, i neprestano naređuje – ovo ponašanje mogu da vidim i kao mali prkos, ali onaj nevini. To su ti neodoljivi pundravci!
Baš zbog toga što ne vole da ih prekidamo dok rade aktivnost koju vole, vrlo je korisno najaviti im koliko će još moći, na primer da igraju igrice, i reći im: „Dobro, imaš još pola sata…Imaš još 10 minuta, a onda sledi učenje“. Takav način najavljivanja daleko je efikasniji od rezona roditelja: „Sat vremena je igrao igrice i onda kad sam ga pozvao on nije hteo da prekine“.
Setimo se, ni mi ne volimo da nas neko bez najave prekida u radu. A ne volimo ni da nas neko kazni na nedelju dana. Zato kada im dajemo kaznu ona treba da je kraća i konkretna (lišavanje nekog zadovoljstva deteta). Za tri dana koje je dete provelo pod kaznom – ono je i zaboravilo zbog čega je kažnjeno, pa sama kazna postaje besmislena!
Veoma je važno da ova deca steknu predstavu i šta drugi osećaju i kako drugi vide isti problem. Zbog toga sa njima radim vežbe prepoznavanja osećanja, bilo tako što ih deca crtaju ili imenuju pored lica – šta ko oseća. Vrlo efikasne su i tehnike iz psihodrame kad deca ulaze u uloge drugih.
Takođe, značajne su i vežbe koncentracije koje za manju decu mogu biti i samo bojenje bojanki, kada paze da ne pređu liniju, dok za stariju odlična vežba može biti „prepoznaj šta je drugačije na drugoj slici“. Svaka aktivnost koja im zaokuplja pažnju na duže vreme – vežba ih boljoj koncentraciji.
Kako sam i sama kao dete imala slabu pažnju, još kao učenik sam primetila da mi muzika pomaže da lakše učim. Ali ne bilo koja muzika! Danas na Youtube-u možete naći mnogo kompozicija uz koje se lakše uči. Najpopularnije su Mocartove kompozicije za učenje. Zbog slabe pažnje, muzika „fiksira“ jedan deo pažnje učenika i drži ih budnim, i deca tako lakše uče. Ipak, deca sa slabijom pažnjom mogu da uče kraće vreme u odnosu na prosek. Zato je pogrešno insistirati da po dva sata sede pred knjigom, jer je to beskorisno. Ona će uvek bolje učiti ako uče kraće i sa više pauza.
Rad sa nemirnom decom beskrajna je priča, upravo kao rad sa svakim klijentom. Svako je poseban na svoj način…pa ipak, ti „nemirni“ osvojili su mi srce svojom spontanošću i spremnošću da podele svoje ideje, zapažanja i osećanja! Volim izazove, baš kao što ih i ona vole!
Autor: Biljana Ćulafić, diplomirani pedagog i sertifikovani sistemski porodični i EMDR psihoterapeut i smeh joga lider
Izvor: Modus Vivendi psihoterapijsko savetovalište & trauma centar
