Nije fer porediti roditeljstvo nekad i sad. Danas je roditeljima MNOGO teže

Pričam u ime roditelja koji danas pokušavaju vaspitati svoju decu slično onome kako je nekad bilo i koji strepe hoće li uspeti da se „izbore“ sa izazovima današnjice.

Foto: Pixabay

Uđem u frizerski salon. Tamo, namazana crnom farbom, sedi prosvetna radnica. Kaže, već dvadeset i pet godina. Kaže to na način da svi odmah treba da prihvatimo da će svaka njena o roditeljstvu i deci biti poslednja.

Zapalim se, tako svojstveno meni, jer me je gurnula iz šina opaskom koju na dnevnom nivou čujem ili pročitam minimum deset puta: „U moje vreme se znalo, mrš u sobu!“. I onda počinje da baca drvlje i kamenje na račun današnjih roditelja, naravno sa akcentom na mame, jer „mame su uvek za sve krive i odgovorne“.

U moje se, kaže ona, vreme znalo ko je roditelj, ko dete. Znalo se kad dete nešto može da pita, a kada treba da ćuti. Dva prsta su se morala podići da bi reklo nešto kada su gosti u kući.

Pa, nastavi dalje o tom zlatnom vremenu. Nije bilo probiranja hrane. Poslepodne se moralo spavati. Nije smelo A da se kaže dok se jede ili tata spava. Kakvo, bre, pravo mišljenja (ovde već podiže ton i prst teatralno) dobijali su batine i kad su krivi i kad nisu.

„Danas neka od mama da to uradi, bila bi prozvana nasilnicom i verovatno bi joj na vrata zakucala socijalna služba”, kažem joj.

„Kako misliš?”

„Pa, lepo”, kažem. „Današnje mame su sa svih strana bombardovane informacijama da će dete ispasti agresivac ili povučeni depresivac ako se roditelji na njega deru, ako se lupi po guzi, ako se kazni, ako se njegovo mišljenje ne uvažava, ako se pošalje u sobu protiv njegove volje…”

Onda ona počne sa pričom kako su roditelji nekad stručnije i rastrećenije podizali decu.

Da, jeste, bilo vam je lakše, okolnosti su vam išle na ruku, izbacim i upalim požar.

Prosvetna radnica nije želela da prihvati moje objašnjenje da je današnjim roditeljima teže i da su se vremena suštinski promenila za tih njenih dvadesetak godina u prosveti (što bi ona trebalo da zna bolje od mene).
„Ali, Vi detetu možete da zaključate internet”, kaže. „Postoji ta opcija.”

„Mogu, ali ne mogu da zaključam usta druge dece kojoj roditelji ne zaključavaju internet”, odgovorim.

„Ali, Vi vašem detetu ne morate dati telefon sa deset godina, pa onda neće ni videti sve što je ovde loše i bolesno”, kaže.

„Da, ne moram joj dati, ali ona će onda izaći napolje među decu koja u svojim šakama drže telefone i imaju internet.”

Ugasite televizor, savetuje me.

Ugasim ga. I može on biti ugašen kod kuće do njene osamnaeste, ali će ona naći način da van kuće nahrani svoju znatiželju i to joj vrlo brzo može poći za rukom, pokušavam joj poentirati.

„Mi smo”, opet ona „decu učili da piju vodu iz Dunava, da trče u visokoj travi, jedu zemlju, a vi, današnje mame, plašite se da ih skvasite, da ih pustite da sednu u nepokošeno.”

„Zato što je svaki drugi krpelj zaraženom lajmskom bolesti, a svaki treći zdravstveni radnik očajan što još nije u Nemačkoj, pa kad dete ko onaj nesrećni Novosađanin odvedete u Dom zdravlja ili Dečiju niko neće da se „zeza“ sa vađenjem krpelja, pa vas vozaju zajedno sa krpeljem u nozi od tačke A do tačke B, smanjujući šansu da bude izvučen zajedno sa glavom napolje” objasnim. „Zemlja je zagađena, ne niče ista šargarepa iz nje danas i pre trideset godina, zatrovana je koliko i vazduh, koliko i voda.”

Kao da me ne sluša, pa upada u dalji presek.

„Uvaljujete deci mobilne sa dve godine u ruke!”

„Slažem se. Iako ja svojoj ćerkici ne uvaljujem. I to što ne uvaljujem, mislim da mi neće baš mnogo pomoći u godinama kada ona ne bude pod mojim strogim ‘ ‘okriljem’ i kontrolom.”

Zaćuti.

Mislim da je konačno shvatila šta sam želela da joj kažem.

Vremena su se promenila i roditelji danas imaju mnogo, mnogo, mnogo (x 100) veću odgovornost i na većim su izazovima nego roditelji nekad.

1 2 Sledeća strana

Podeli tekst: