Nije stvar u tome da se ne ljutimo, već da naučimo KAKO da se ljutimo

Ako ste zaključili da generalno imate problem s ljutnjom, vrlo je verovatno da taj problem imate i kada je reč o odnosu s detetom. Najdragoceniji izvor informacija o toj temi svakako će biti upravo vaš mališan. Kada ste vi i dete raspoloženi i kada je atmosfera mirna (ne tokom žustre igre ili dok se dete bavi nečim što mu odvlači pažnju), jednostavno ga pitajte: „Kako se osećaš kada se ja ljutim?“ Podstaknite dete potpitanjima ne biste li saznali što više. Odgovori na sledeća pitanja mogu vam biti od koristi:

• Da li si uplašen kada se naljutim?
• Da li se osećaš loše (misliš da si bezobrazan ili loš) kada se naljutim?
• Da li se dugo osećaš loše posle moje ljutnje?
• Da li znaš šta će me naljutiti ili nikada ne znaš zbog čega ću se ljutiti?
• Da li se mnogo brineš oko toga hoću li se ja naljutiti?

Ukoliko niste navikli da na taj način razgovarate o osećanjima, pogotovo o onim negativnim, u početku vam može biti neobično. Veoma je važno da ne intervenišete komentarima poput: „Svašta, tada uopšte nije bilo razloga da se bojiš … naravno da te ne bih udarila…“ ili „Pa kako da se ne ljutim kad me ti uopšte ne slušaš?!“ Takve primedbe nikako neće biti od koristi, a setite se i toga da je vaš cilj da saznate kako se dete oseća kada ste ljuti i da to možete saznati jedino ako veoma pažljivo slušate.

Detetu može biti teško da se izrazi rečima. Zato je dobro da obratite pažnju na ponašanje koje može imati veze s načinom izražavanja i učestalošću ljutnje kojoj je ono izloženo u porodici:

• Dete se boji da proba nešto novo jer strepi od kritike.
• Ispoljava naglašenu agresivnost u odnosu na mlađeg brata ili sestru.
• Dete nerado provodi vreme s vama, bez obzira na to da li se radi o igri, nekoj aktivnosti, poseti…
• Dete ima problem s ponašanjem u školi ili vrtiću (bilo da je naglašeno povučeno, bilo da je agresivno).
• Dete pokazuje znake niskog samopouzdanja (naglašeno je kritično u odnosu na okolinu, nezadovoljno sobom i onim što postiže).
• Ne pokazuje empatiju u odnosu na decu ili osobe koje su povređene ili na neki način pate.

Takvi i slični oblici ponašanja ne moraju imati veze samo sa izražavanjem roditeljske ljutnje već mogu biti povezani i s nekim drugim aspektima emocionalnog razvoja deteta. Ne treba ih olako shvatati jer predstavljaju znake upozorenja, pogotovo ako se pojavljuju tokom dužeg perioda.