„Ova današnja deca, pa to je strašno!”
„Generacije su sve gore i gore!”
„Sve je manje dobre dece, sve je to razmaženo i raspušteno!”
Eh, da mi je da sam dobila dinar svaki put kad sam nešto slično čula i pročitala, sad bih bila milioner. Samo, ima jedan problem. To nije sasvim tačno. Nedavno sam se uselila u novu zgradu i dobila nove komšije. Vraćajući se iz šetnje sa decom, zastala sam kratko ispred ulaza i razgovarala telefonom. Iz zgrade je izašao komšija, dečak od 10 godina, video me sa kolicima i stao pored mene. Završila sam razgovor i pitala ga zbunjeno da li je nešto hteo. Odgovorio je: „Ne, samo sam sačekao da završite da pitam da li vam treba pomoć.” Dečak od deset godina. Koliko je samo truda uloženo u njegovo vaspitanje? Nije se sigurno sa tim manirima rodio. Znate li šta to govori? Nije do dece – do NAS JE. Svako dete se može vaspitati da bude učtivo, uviđavno i ljubazno. Ali ne ume svaki roditelj da vaspitava.
Da, mi smo skloni tome da vidimo samo ono manje lepo, ono što odskače, što smeta
Nedavno sam na jednom blogu pročitala priču o ženi koja je par sati nakon porođaja prvi put u ruke uzela svoje dugo očekivano čedo. Sestru koja joj je dete donela upitala je: „Hoće li joj se ove bele bubuljice povući?” „Zar je to sve što vidite na svom detetu?”, upitala je sestra hladno. Da, mi smo skloni tome da vidimo samo ono manje lepo, ono što odskače, što smeta. Ako vidite gomilu dobre dece i jedno koje ide i razbija, ruši, lomi – nećete posvetiti ni gram pažnje ovoj dobroj, već ćete se potpuno usmeriti na malog huligana.
Deca huligani postoje. To nije sporno. Ali njih je manje, mnogo manje nego dobre dece. Sve to što rade zapravo je očajnička želja za pažnjom. Bilo kakvom. I dok je sva pažnja usmerena na njih, dok jedno ili dvoje dece u svakom razredu predstavljaju glavobolju za nastavnike i roditelje, tu je onih 20 koje niko ne primećuje, koji ne mogu da dođu na red.
