O takmičenju među mamama: Moje dete je u fazi kopanja nosa, hvala na pitanju!

Ne želim da je stavljam na tabelu, da joj upisujem poene. Da je merim za druge, da je upoređujem sa bilo čijim detetom. Jer njena posebnost za mene je samo u tome što je moja.

Piše: Ljiljana Španić

Uvek neko takmičenje! Ko je prvi? Ko je bolji? Po čemu se razlikuješ? Koji su ti talenti? Gdje su ti talenti? Kako mozeš da živiš prosečan život? Koliki ti je bio prosek, ocena? A zašto 4,82? Šta je falilo do 5,00? Znaš, ona ima 5,00 ali zbog takve dece bi trebalo više, složenije ocene da se uvedu…

I iz godine u godinu sve ranije kreće takmičenje. Kad je dete samostalno držalo glavicu? Kad je selo, propuzalo? A hodanju i govoru da ne pričam. Komšinica, za koju sam ubeđena da je tajni agent Svetske zdravstvene organizacije, ima pouzdane informacije kad dete treba da napravi prvi korak. U dan precizne informacije.

Toliko rano uvodimo te standarde – koje dete je nešto pre postiglo, da se pitam kako prevremeni porođaj do sad nije postao nešto čemu teži svaka majka. Moje dete se rodilo pre tvog! Zamisli, mom detetu je bilo potrebno samo 7 meseci i 19 dana u stomaku!

Moje dete ima 25 meseci i živimo u inostranstvu. I dobijam mučnine koje nisam imala u trudnoći na pitanje – govori li ona oba jezika? Verujte mi, ta pitanja su počela ima, sigurno, osam meseci. Ispočetka sam davala neke, koliko toliko, suvisle odgovore. Trudila se da održim te neke kontakte sa poznanicama i prijateljicama, majkama dece približnog Simoninog uzrasta. Jer, godinama se znamo, postale smo majke, promenile smo se, i ja verovatno u nečemu grešim, nekome sam i dosadna i naporna. I to je u redu. Sve dok ne osetim takmičenje, upoređivanje, analogiju. Jer, mi dete rodismo nama za ljubav, nama za dušu, a ne za maraton. Ne želim da je stavljam na tabelu, da joj upisujem poene. Da je merim za druge, da je upoređujem sa bilo čijim detetom. Jer njena posebnost za mene je samo u tome što je moja. Za druge nema potrebe da bude posebna, specifična, napredna. Za druge želim da bude samo obična beba.

Govori li oba jezika? -Da, naravno. Wunderkind sa dva maternja jezika. A uz to smo je upisali i na privatne časove svahili jezika, jer u komšiluku imamo decu iz Istične Afrike, greota da se deca ne razumeju. Muž je predlagao hindi jezik, ili neki drugi zvanični jezik Indije, ali neka sačeka to još malo dok geografski lociramo tu Indijsku porodicu sa kojom se družimo u parku. Da ne preopterećujemo dete.

Sledeće pitanje iz rubrike “uporedi dete” je – u kojoj je fazi, šta zna?
U fazi je detinjstva, ali ako baš insistirate, imali smo fazu kopanja nosa, pa fazu čačkanja guze. A sad, sunce moje napredno, videla je kera kako se umiva i čisti lizanjem. Počela je da liže svoje ruke. Znači, ušli smo u kučeću fazu, i sve mi žao da ko papagaj ponavljam da nije pas, ali se plašim da ako usvoji ovu veštinu, da nas niko nikad više pozvati ni na rođendan, ni na slavu.

A šta zna? Nakon što joj stotridesetosmi put ponovim da ne prosipa vodu po podu, jer moze lako da padne hodajući po mokrom, i ona stotridesetdeveti put prospe i naravno padne, pomislim da ne zna ništa. Dođe mi da je pitam ko te rodi tako neznajuću? Ali mi srce omekša činjenica da zna da diše, da zna da jede i pije, da zna kaki i piški, zna da poljubi, zagrli, zna da se se smeje, a boga mi i da plače. Zna da se životinje vole. Zna da istovremeno grli i ljubi i tatu i mamu. Malo li je?

Na temu “moje dete je bolje od tvog”, želim da pitam jos nešto. Sećate li se one scene, porodično okupljanje, neko slavlje, pa vas postroje ispred prisutne rodbine, i vi recitujete dok vam obrazi gore. Da li mi se čini ili je ova aktivnost evoluirala? Ne dao bog da dete nesto nauči, a da to ne završi na Instagramu – odmah preko noći zaboravi. Džaba knjiga ispod jastuka, džaba sve ako nema lajkova, propade znanje. Ne prigovaram nista, samo pitam da li su te dve aktivnosti sad ekvivalent? Pitam za tetku, jer ako jesu, moram tetki otvoriti nalog na pojedinim mrežama…

P.S. A kako tetku, obaveštavamo o onim ne IN dečijim momentima? Znate ono, kad vam dete vrišti, urla po prodavnici? Ili ono kad vam dete šutne mačku? Ili kad ismejava siromašnog drugara? Jer, još nigde ne videh takvu sliku? Ili je vaš ceo svet, naprosto, savršen.

OD ISTOG AUTORA:

Ništa mu ne fali – škola ga ne zanima, a kad igra video igrice on je miran

Jednostavno škola ga ne zanima, a kad igra video igrice on je miran, njegova koncentracija i pažnja su bolje nego kod odrasle osobe. Uvijek pobjeđuje!