Pre neki dan, moj sin (15 godina), pisao je pismeni zadatak iz Srpskog jezika. Kaže: „Mama, napisao sam u zaključku da svaki čovek tokom svog života pronađe u nekom trenutku svoje Svetlo. I da je to jako važno kako bismo shvatili smisao života i da taj trenutak prosto dođe, važno je da dođe….“
Bio je zabrinut da li će se Profesorki svideti to što je napisao.
„Nije važno sine, da li će se njoj svideti, do god ti veruješ u to što si napisao„, rekla sam, grleći ga i krišom brišući suze, od ponosa i ljubavi prema njegovom mladom, divnom Biću i njegovih 15 godina.
Nije joj se svideo zaključak, preškrabala ga je uz komentar (možda je promašio tematski zaključak, nije sporno, poštujem odluku Profesorke)… dobio je velikih 2/3.
Ocena nije merilo, do god Deca osećaju empatiju, saosećanje, smisao. Dok postoji Osmeh i dok postoji Suza.
Tekst je bio vezan za Jevreje iz teškog perioda i neko delo koje su prethodnih časova obrađivali.
Godinu dana je prošlo, nakon masakra u ‘Ribnikaru‘, kada shvatamo da je nedostatak empatije jednog deteta, odnelo deset života…
Neka svako tokom svog života pronađe tu trunku sopstvene Svetlosti, koja pokazuje Smisao.
Podržimo Decu u Ljubavi i Svetlu. Ne dozvolimo Mrak.
Autor: Dragana Golik-Perić
Izvor: Detinjarije.com
