Roditelji zvani “kvočka” koji svoju decu toliko prezaštićuju da takva deca ulaskom u vrtić ili školski sistem ne mogu da se snađu i postaju frustrirana i agresivna.
Mnogi će se prepoznati u ovom tekstu, neki možda uvrediti, ali namera nam nije bila ta, već da skrenemo pažnju roditeljima da otvore oči i da preduzmu konkretne korake ako primete da dete kasni u govorno-jezičkom, psihomotornom i/ili socioemocionalnom razvoju’. Logoped dr Nataša Čabarkapa o značaju poverenja između logopeda i roditelja.
Mnogi roditelji me pitaju:
Zašto moje dete još nije progovorilo? Zašto se moje dete muči kada nešto želi da kaže? Dugo smo već kod logopeda i u tretmanu, a nije još progovorilo?
Moja pitanja njima:
Koliko ste se bavili svojim detetom? Koliko je vremena provodilo pored televizije, tableta, telefona? Da li su crtani filmovi koje je dete gledalo bili na stranom jeziku? Da li Vaše dete žvaće čvrstu hranu ili mu i dalje dajete pasiranu?
Mnogo pitanja i sa jedne i sa druge strane. Samo što stručnjak tj. logoped postavlja realna i bolna pitanja gde roditelj shvata da je i on kriv za neprogovaranje svoga deteta. A još teže je ako dete uđe u logopedski tretman, a roditelj se ne promeni nego nastavi sa starim navikama misleći da se to neće primetiti.
Hajdemo da krenemo od statistike. Ona nam govori da je od 60 do 80 odsto dece sa nekim govorno-jezičkim problemom, od 3 do 10 odsto dece ima poremećaj pažnje i hiperaktivnosti, 10 odsto dece ima problem sa čitanjem ili pisanjem, sve je više dece sa autizmom. Znači, zaključak je da je sve više dece sa nekim od problema.
Zbog čega sve više dece ima govorno-jezičke probleme?
Pored riziko faktora, medikamentozno održavanih trudnoća, metaboličkih, imunoloških, genetičkih uzroka, ko je još odgovoran za kašnjenje u razvoju kod naše dece?
Ako se vratimo u neko ranije vreme, kada smo mi bili deca, svi ćemo se setiti da smo šetali sa svojim bakama, dekama, roditeljima, da tada nije bilo kompjutera, tableta i mobilnih telefona, da smo se slobodno igrali loptom i lastiša ispred naših zgrada i kuća, išli u bioskop, gledali crtani film u 19.15h, a posle dnevnika išli da spavamo. Budili smo se veseli i čili za novi dan, odlazak u vrtić ili školu.
Danas toga nema ili je retkost, ali je očekivano jer su nas nova tehnologija i moderno doba doveli do toga. Naša deca su “ušla u svet” stranih crtanih filmova, moderne kablovske televizije sa mnogo kanala nebitnih za dete i njegov trenutni uzrast, a tu je i radost roditelja što im dete sa dve godine zna da broji do 10 ili peva pesmicu na engleskom. Mnoga deca odlaze kasno na spavanje (oko ponoći) sa punom glavom nebitnih informacija za njih. Prekomerno gledanje televizije, preterana auditivna i vizuelna stimulacija mogu da deluju kao “kočnica” za razvoj govora i jezika.”Hipnotisanost i zavisnost” od auditivnih i vizuelnih stimulusa mogu dugo da budu “ometači” za detetov pravilan razvoj.
Kada ste logoped i bavite se detetom i rešavanjem njegovog problema morate imati saradnju sa roditeljima. Ona je mnogo važna. Zašto? Zato što roditelj mora da sluša savete logopeda. Iskustvo me je naučilo da napredak deteta mnogo zavisi o toga da li se roditelj pridržava svega što mu kažem i da li kod kuće to i primenjuje.
Koji tipovi roditelja postoje i kako se to odražava na dete?
Takođe sam za sve ove godine negde podelila roditelje.
Roditelji “produžena ruka”, kako ih zovem, koji oblače, svlače svoje dete, peru mu ruke, umivaju, peru zube, dodaju, pridodaju i ne dozvoljavaju detetu da to uradi samo, misleći da mu tako čine dobro.
Roditelji zvani “kvočka” koji svoju decu toliko prezaštićuju da takva deca ulaskom u vrtić ili školski sistem ne mogu da se snađu i postaju frustrirana i agresivna.
Prezauzeti roditelji – “mi mnogo radimo i svaki minut nam je isplaniran”, nemaju vremena za svoje dete, ali ni da dođu kod logopeda tražeći stalno izgovore da ne mogu da se prilagode terminima i vremenu kada treba da dovedu dete na logopedski tretman.
Nesvesni roditelji koji vide da im dete ima problem i da im je potrebna stručna pomoć, ali iz nekoga njima znanog razloga to ne žele da priznaju, govoreći da je njihovo dete pametno i koje su uključili na sve moguće aktivnosti, a za razvoj govora “ima vremena”.
Često govorim roditeljima da su im deca vaspitno zapuštena, gde ne želim da uvredim obrazovanje roditelja i njihovo vaspitavanje, već da skrenem pažnju na njihovo bavljenje svojim detetom, pod čim mislim koliko su radili, govorili i provodili vremena sa svojim detetom.
Mnogo roditelja sve više provodi vreme na poslu, dolaze kućni kasno, umorni i opterećeni svojim obavezama i poslovnim problemima, kada im je najmanje do razgovora sa detetom. Rešenje traže u bakama, dekama, dadiljama ili u igraonicama koje su pune svetlećih i zvučnih efekata gde im se dete igra, a oni misle da su mu podarili kvalitetno vreme. A gde je tu govor, komunikacija, razgovor sa detetom, uzajamna interakcija? Izostaje.
Postoje i oni roditelji koji zbog griže savesti, jer nemaju puno vremena za svoju decu, prave ustupke, odnosno ne postavljaju granice svome detetu nego ga puštaju da radi šta želi, ispunjavaju mu sve želje, kupuju mnogo igračaka koje za njega nemaju neki značaj. Zato takva deca odlaskom u školu imaju problem sa autoritetom i postavljanjem pravila koja važe za sve.
Kako pomoći detetu koje “teško” progovara?
Nažalost, mnoge vrednosti koje su nekada postojale su se izgubile i iščezle pod dejstvom modernog doba. Mi smo nemi svedoci svega toga, nekada imamo pravo glasa i komentarisanja, ali u većini slučajeva se prilagođavamo i modifikujemo sebe tom vremenu i situacijama.
Mnogi će se prepoznati u ovom tekstu, neki možda uvrediti, ali namera nam nije bila ta, već da ako primetite da vaše dete kasni u govorno-jezičkom, psihomotornom i/ili socioemocionalnom razvoju, otvorite oči, pogledate svoje dete, uzmete ga za ruku i dovedete kod logopeda.
Mnogo problema koja deca imaju nisu rešena upravo zbog kasnog odlaska kod stručnjaka, odlaganja, čekanja, traženja izgovora ili nepriznavanja da problem postoji.
Zato na kraju kada postavite pitanje: zašto moje dete još ne govori ili zašto se muči kada nešto želi da kaže, uzroke ne tražite samo u logopedu ili drugim stručnjacima, već i u sebi, dragi roditelji – da li postupate pravilno po savetu svog logopeda, da li govorite sa svojim detetom i koliko mu vremena posvećujete.
Dr Nataša D. Čabarkapa, logoped
Izvor: Yumama
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Samopouzdanje naših dečaka
Piše: Snežana Golić, pedagog, Faktor Danas je teško biti dečak i imati samopouzdanje. Hobi skoro da ne postoji. Uvek je tu neko, ko od svoje četvrte godine trenira i ko...
Da li je vaše dete visoko senzitivno?
Da li je vaše dete visoko senzitivno? Upitnik za roditelje Molim vas da najiskrenije odgovorite na svako pitanje. Odgovorite TAČNO ukoliko se potpuno ili bar donekle odnosi na vaše dete,...
Vičete na decu jer ste nervozni, a posle vam bude žao?
Ako ste se i vi ovih dana našli u začaranom krugu vikanja na decu bez razloga i griže savesti koja vas izjeda jer, očigledno, vičete na decu, evo nekoliko korisnih...
Šta sve niste znali o levorukoj deci
Na svetu je samo deset posto levorukih ljudi, a ako je među njima i vaše dete ili neko koga poznajete, evo šta bi ste trebali da znate 1. Levoruki su...
Nema komentara.