Način da se izađe iz ovoga jeste da se oprosti drugome. Malo je poznato da reči „opraštanje” i „otpuštanje” izvorno znače oslobađanje. Tako da kada opraštamo oslobađamo drugoga od svog zameranja, ali i sebe od „nezavršenog posla” iz prošlosti.
Jedni drugima najlakše opraštamo kada priznamo da smo napravili grešku, kada pokažemo da nam je žao što je zbog naše greške drugi imao štetu i loše se osećao, kada je neko spreman da nadoknadi štetu ili popravi pokvareno. Takvim ponašanjem osoba pokazuje da je ona dobar čovek koji se distancira od svog ranijeg lošeg postupka. To su signali prijateljstva koji pozivaju drugu osobu da uzvrati prijateljskim odnosom.
Najteže je oprostiti onome ko ne priznaje da je pogrešio, ko je ponosan na svoj postupak, ko likuje i pokazuje zadovoljstvo što je time ostvario izvesnu dobit. Na taj način se on postavlja kao neko ko nije prijatelj, a neprijateljstvo jedne strane poziva na neprijateljstvo i druge strane.
Isti principi važe i kada je nešto potrebno oprostiti samome sebi. Ljudski je grešiti, a greške su uvek pogrešni postupci. Kada ih onaj ko ih čini prepozna kao pogrešne i odbaci ih, on ne samo da uči na greškama, već i pokazuje da je dobar čovek.
U odnosu prema drugima ljudi mogu da izaberu da oproste ili da ne oproste. Ali u odnosu prema sebi, ako osoba prepozna dati postupak kao grešku i pokaje se, ne postoji neoprostivo. Da bi oprostili sebi ljudi često traže oprost i od drugih. To pomaže čak i onda kada drugi odbiju da ga daju.
Izvor: Politika
