Ovako ja postavljam primer svojoj deci

Piše: Džošua Bejker

“Deca nikad ne slušaju šta odrasli govore, već oponašaju šta oni rade“ – Džejms Boldvin

U kalifornijskom gradu Montereju prepričava se poučna priča. Lokalni ribari svakodnevno su po povratku iz ribarenja hranili pelikane ribljim iznutricama. Pelikani su postali debeli, lenji i zadovoljni. Međutim, kako je ribarenje u gradu počelo da zamire, za pelikane su došla teška vremena. Nisu više hteli da se potrude sami, već su čekali, postajući sve mršaviji. Neki su čak i umrli od gladi. Zbog toga što su bili hranjeni, zaboravili su da love ribu sami. Da bi se stvar rešila, uvezeni su novi pelikani sa juga, navikli da love sami. Domoroci su  ubrzo počeli da ih imitiraju, i glad je okončana.

Moj sin ima 12, a ćeka 9 godina. Još neko vreme živećemo kao porodica, i dokle to traje imam priliku da ih pripremim za život. Hteli mi to ili ne, naša deca upijaju naše vrednosti i stavove o tome kako živeti, kako raditi i čemu težiti. Mi smo im primer iz koga uče.

Kada biramo da živimo neopterećeni materijalnim stvarima, deca uviđaju da stvari nisu put do sreće

Kada biramo da živimo neopterećeni materijalnim stvarima, deca uviđaju da stvari nisu put do sreće i da sigurnost treba da zasnivaju na svom karakteru. To su lekcije koje neće naučiti u svetu koji obećava brza rešenja u vidu posedovanja materijalnih bogatstava.

Evo koje lekcije sam preneo svojoj deci pokušavajući da se u životu zadovoljavam malim stvarima i primenjujem minimalistički moto „manje je više“:

Ne moramo kupovati stvari da bismo bili srećni. Sada kupujemo i posedujemo mnogo manje toga nego pre nekoliko godina, i daleko smo srećniji.

Ne moramo živeti kao i svi drugi. Naša deca potpuno razumeju da smo kao porodica doneli odluku da živimo drugačije nego naša okolina.

Treba živeti prema svojim mogućnostima. Deca nas slušaju kad govorimo o dugovima – a mi često pričamo o tome koliko je važno živeti bez njih i planiramo da se ne zadužujemo ni u budućnosti.

Kupovine treba uvek pažljivo promisliti. Uvek se mora kupovati ponešto – igračke, školski pribor, sportski rekviziti. Ali ne stihijski i nepromišljeno. Više ne kupujemo stvari samo zato što imamo novca, već samo ako su nam zaista neophodne.

Sa drugima uvek streba od srca deliti. Pošto smo počeli da živimo minimalistički dok su deca bila vrlo mala, odrasla su gledajući nas kako doniramo mnoge naše stvari. Darežljivost im je zbog toga bliska.

Nered predstavlja ometajući faktor. Naši klinci znaju da što je više stvari, više je i nereda. Videla su kako minimalizam u kuću donosi red.

Pravu radost donosi vreme provedeno sa drugima. Zahvaljujući minimalističkom životu, umesto da vreme trošimo na kupovinu, čišćenje, organizovanje i sortiranje stvari, trošimo ga jedni na druge.

Prevela: Jovana Papan

Izvor: Detinjarije / Becoming minimalist