Penjanje po drveću nije samo majmunisanje!

Ako zastanemo i osmotrimo decu u igri na otvorenom, brzo ćemo uočiti da je penjanje po drveću instinktivna potreba za decu

Zašto je penjanje tako korisno za decu?

Deca će se u različitim fazama razvoja popeti na različite visine, te će se vešto spustiti dole, nakon što upoznaju sopstvene granice. Ta lična procena rizika i samoprocena su vitalne veštine koje deca treba da razviju. Penjanje uz roditeljski nadzor je izvrsna prilika da ih razvijaju na siguran način.
Osim toga, penjanje je odlično za razvoj mišića koji će pri polasku u školu postati aktivni u pisanju. Često mislimo da deca moraju da provedu puno vremena u iscrtavanju slova i reči, alu zapravo je penjanje po drveću uspešniji (i puno zabavniji :)) način jačanja mišića i razvijanja grube i fine motorike koja je potrebna da bi jednog dana uhvatili olovku u male ručice i prionuli na školske zadatke.
Penjenje po drveću je i odlična vežba rešavanja problema. Promatrajte dete kako se penje po drveću i videćete kako pažljivo bira koju će sledeću granu da dohvati. Moraju da procene rizik oslanjanja težine na pojedine grane i procene koja će im sledeća grana biti u dohvatu. Drvo je zapravo prava mozgalica i težak lavirint koji treba proći.
Penjanje gradi i samopouzdanje jer deca doživljavaju trenutno zadovoljstvo i osećaj postignuća kad vide koliko su se visoko popeli ili kad pređu težak deo i svladaju sopstvene strahove. Zadati ciljevi su ciljevi koje postavljaju sami sebi i zato su posebno ponosni kad ih ostvare.
Istovremeno, penjanje razvija i fleksibilnost, ravnotežu, koordinaciju i fizičku izdržljivost.

Penjanje preporučuje i Mensa NTC sustav učenja:
“U prirodi je deteta do sedme godine, pa i kasnije, da skače, da se penje, provlači, vrti i prevrće, da ispituje ravnotežu kroz granične položaje. Samo što su nekad deca to radila u prirodi, a danas skaču po foteljama i penju se po policama umesto po drveću.” – dr. Ranko Rajović

Opasna igra: Zašto je deca vole i zašto im je potrebna

A šta kada gledate malog penjača sa zemlje?

Roditeljima nikako nije lako da gledaju i prate avanture malih penjača. Stajati na zemlji i gledati male penjače kako se veru u vis, svakako je jedan od psihički najtežih poslova. Kad je moja princeza prvi puta otkrila čari penjanja po penjalici na igralištu, bila je oduševljena. I ja sam bila srećna zbog njenog oduševljenja sve dok se polako penjala i nije prelazila preko visine moje glave. Nisam joj asistirala, ali sam celo vreme držala raširene ruke iza nje. Ali mala šmizla je ubrzo napredovala uz osmeh na licu i krenula da se penje i iznad visine moje glave. U prvi mah mi je došlo da je povučem za pelenu natrag, ali nisam to učinila. Pustila sam je i do visine do koje ju više nisam mogla dohvatiti. Stajala sam dole s raširenih ruku s izoštrenim refleksima, čak sam i supruga zvala u pomoć da zajedno širimo ruke ispod penjalice.

Shvatila sam da male penjače moramo pustiti u njhove životne avanture tako da im darujemo svoje poverenje, ali i dalje ćemo uvek biti tu negdje…na zemlji s raširenim rukama.