Piše: Piter Grej
Strah se obično smatra lošim iskustvom, koje treba izbegavati kad god je moguće. Ipak, kao što svako ko ima dete ili je jednom i sam bio dete zna, deca vole da se igraju opasno – na način koji kombinuje užitak u slobodi sa pravom merom straha, što zajedno stvara mešavinu koju znamo kao uzbuđenje.
Škola u kojoj deca koriste prave alate da rešavaju prave probleme
Šest vrsta opasne igre
Elen Sendseter, profesorka sa Univerziteta Kraljica Mod u norveškom gradu Trondhajmu, izdvojila je šest vrsta rizika koji privlače decu prilikom igre:
1. Velike visine. Deca şe penju na drveće i druge strukture velike visine, kako bi posmatrala svet iz ptičje perspektive i iskusila uzbuđenje zbog uspešno obavljenog poduhvata.
2.Velike brzine. Deca se ljuljaju na lijanama, konopcima, ljuljaškama; klizaju na klizaljkama, skijama, sankama ili toboganima; voze bicikle, skejtborde i druge sprave koje su dovoljno brze da bi proizvele uzbuđenje usled kretanja brzinom koja je na ivici gubitka kontrole.
3. Opasni alati. U zavisnosti od kulture, deca se igraju sa noževima, lukovima i strelama, poljoprivrednim alatkama (kada kombinuju rad i igu) i drugim potencijalno opasnim oruđima. Naravno, tu je posredi zadovoljstvo zbog činjenice da im je ukazano poverenje, ali tu je i uzbuđenje usled kontrolisanja alatki koje bi, ako pogreše, mogle da ih povrede.
4. Opasni elementi. Deca vole da se igraju sa vatrom i vodom, dva elementa koja mogu predstavljati opasne igračke.
5. Koškanje. Sva deca igraju se jurenja ili rvanja, a naročito vole da budu u poziciji onoga koji je ugrožen – koga jure druga deca ili koji se tokom rvanja nalazi ispod “napadača”, jer su tako u opasnijem položaju, čije prevazilaženje zahteva veštinu.
6. Nestajanje/gubljenje. Mala deca, kada se igraju žmurke, uživaju u iskustvu privremene, zastrašujuće razdvojenosti od svojih drugara. Starija deca vole da lutaju daleko od odraslih, tamo gde ih očekuju nepoznanice i izmaštane opasnosti, poput mogućnosti da se izgube.
