Ako je ovaj post čitao neko, ko još dece nema, molim da ga odmah zaboravi, u cilju produžetka ljudske rase. Nije to baš sve tako. Šalila sam se.
Donela mi drugarica, jutros, da čuvam Marina. Beba Marin, kao što je red u ovo doba godine, obučen kao meče, ispod dve kape i kapuljače viri nosić kao dugme. Spava Marin kao buba. Samo zečje mrdaju cucla i nosić. Gledam Marina, prava reklama za dizanje nataliteta i mirnog sna… a meni na pamet pada samo to koliko godina nismo spavali zbog takvih, naših Marina… spavanje je bilo privilegija, nevezana za prirodne potrebe.
Spava Marin, a ja mislim “Šta li noću radiš, kad sad tako mirno spavaš?”
Ovo je post za sve roditelje, saborce, bratstvo bez sna… Ovo je kratka borba protiv onog čipa za zaboravljanje, koji nam je ugradila Majka Priroda, jer kad bi se svega što smo proživeli, sa decom, sećali… natalitet bi još drastičnije padao.
Prvo čari trudnoće… baš tada mi se tako spavalo na stomaku, na kome je komotno mogao da se posluži ručak za četiri osobe… nisam mogla da dohvatim pertle, izuvali i kotrljali su me okolo… spavala sam gde god me naslone… oblačila sam se u dvosobne šatore sa kamp odeljenja prodavnica sportske robe… Onda porođaji… vojska saborkinja u tačkastim, državnim spavaćicama, na preklop… sa mastiljavim pečatom bolnice na grudima (da neko ne mazne tu dragocenu kreaciju slučajno, kao uspomenu na divno provedeno vreme, u cenjenoj instituciji)… e to nećemo opisivati, jer tu apsolutno poštujem podsvesnu naredbu Majke Prirode: “Zaboravi!”
Zaboravila.
E, onda donesete kući bebu. U bolnici sve to nekako drugačije ide, kod kuće počinje prava priča. Naročito ako je to prva beba. Da voziš auto moraš da polažeš ispit, da ti daju čoveka u ruke i da ga gajiš, ne treba ti ništa, nema teorije, samo praksa… Stavili mi tako bebu u krevetac (jastučići, ćebence na slončiće, karnerići i plišana igračka, ako tek rođena beba poželi da se poigra), zagrlili se i gledamo zaljubljeno u naslednika… Kad je otvorio oči, pa kad je zaurlao kao vatrogasna sirena, zajapurio se kao cvekla… romantika je pukla kao balon od sapunice… Auuu… Gladan? Žedan? Piškio? Kakio? Dosadno mu? Beba urla, titla nema, a ti se snađi…
Tu negde počinje doba nespavanja… bauljali smo kao aveti po kući, bila sam sposobna da spavam stojeći, bilo gde, bilo kada… grčevi, čajevi, zubići, rastu, rastu, kao da smo ajkulu napravili, a ne čoveka, kraja nema… I tako tri bebe, jedna za drugom… živeli smo kao šišmiši, tako smo verovatno i izgledali.
Sećate li se kupanja bebe? E, to je spektakl… Najstrašnije pojave, na Balkanu, su promaja, mraz, prehlada, koje su, istorijski dokazano, izazivale najveće pogrome u ovom delu svetu. Shodno tome, kupanje bebe, tj. svlačenje iste i njeno kupanje, su više no rizični poduhvati… Mi smo bebu kupali u sobi… temperatura 67 stepeni, kao u švedskoj sauni… lipti znoj sa nas, sve nam igra pred očima, sudaramo se sa peškirima, merimo dvadeseti put temperaturu u kadici… ako dolijemo još malo tople vode, a dodamo malo zeleniša, supu možemo da skuvamo, komotno…kupanje se izvodi zalivanjem i polivanjem… da šampon ne uđe u oči, da beba ne viri previše iz vode… a onda, uz dramatičnu najavu, muž širi peškir i napeto čeka… ja, olimpijskom veštinom, dižem bebu iz vode i najkraćim mogućim pokretom ubacujem u naručje peškira… prolazno vreme odlično, 0,23 sekunde…
Slična pojava su oblačenja za šetnju, jesen, zima… ako obučeš prvo sebe, skuvaćeš se… ako obučeš bebu, ona se dinsta, dok se ti oblačiš… ako se oblače tri mala deteta i nas dvoje – razvod na pomolu… Kad se samo setim onih maleckih cipelica, ne možeš u ruku da je uhvatiš, a kamoli one pertle da vežeš, a dete mrda li mrda… rukavice, one male… čik uguraj ruku detinju unutra, bez težih povreda… a kad ti uspe, za par minuta i ruka i rukavica mokre u ustima vesele bebe. Sve druge bebe su imale cipelice na nogama, one lepe, plave, roza, na mašnice, kao za igračke, samo moj sin ih je stalno žvakao… prvo zajedno sa nogom, a onda sa noge visi čarapica srozana, a on mulja cipelu u ustima… doba puževa.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽENSKE PRIČE
Za promenu, probaj sa pohvalom
Za promenu, probaj sa pohvalom. Nije istina da "se kvari ko se hvali". Istina je da nas samokritika sve više sateruje u ćošak, a pohvala otvara naše vidike za sve...
Razvedena majka nije jadna žena. Ona je žena borac. Umesto što je ogovarate, poštujte je
Niko ne želi da mu se desi razvod. Razvod je poraz. Poraz nade, poraz truda, odustajanje od neke osobe koju si pre toga tako voleo. Ali razvod je ponekad nužan....
Nije valjda da decu šalješ u vrtić, a ti ne radiš?!
Tebi je lako, ti ne radiš. Kad to čujem odmah se iznerviram jer ako ne radim ne znači da se izležavam po ceo dan – kaže besno Beograđanka Nena M....
Dvostruki standardi: Mame osuđujemo za svaku sitnicu, a tate hvalimo i kada greše!
Ember Vordel, mama dvoje dece, na mreži TikTok je podelila objavu o dvostrukim standardima kada je u pitanju percepcija majki i očeva. Video počinje tako št prikazuje jednog tatu kako...
Fenomenalan tekst! Tako duhovito 😂👏
Trudna sam ,osmi mesec,verovotno razlog sto placem i smejem se u isto vreme..