Pet godina nisam kafu popila. Taman dignem šoljicu i – saspem je za vrat!

Posle toga stiže vreme mobilnosti… tek tu počinje zabava… pet godina nisam kafu popila, ni jela ljudski… taman dignem šoljicu i … saspem je za vrat, jer neki od potomaka se upravo dovodi u smrtnu opasnost… padanje sa kauča, veranje u saksije, stolnjak za ćoše pa vuci! Pražnjenje fioka, okretanje vazni… Tada smo živeli na visokom nivou, sve je bilo, po Kišonu, na bar dva metra iznad poda. U našem krevetu gužva… u sred noći, kada zaspiš i padne ti pozornost, ekipa počinje da se ušunjava… ujutru krevet pun kao oko, oni spavaju kao anđeli, mi se noktima držimo za rubove, podočnjaci do poda.

Kasnije dolazi vreme igračaka. Cela kuća se pretvara u poligon. Jeste li nekada u mraku stali na lego kocku? Kakva japanska kazna? To se zove bol! Obaška što ne smeš da drekneš, jer oni konačno spavaju… u foteljama automobilčići, u kupatilu kante, patkice i lopatice, monstrumi, njihova oprema, lutke i njihov miraz, kao u najboljih udavača, svuda okolo… Muž je tako nedelju dana hodao, cakleći se, na posao… izmislili fantomi lutku, koja ima svoje šljaštice, prašinu neku svetleću, kao ona je vila, a to čarobni prah… Odlično! Svi smo brzo bili začarani, svetleli smo u mraku, a to čudo ni da očetkaš, ni da opereš… Jedno jutro sam se probudila sva na ćoše… celu noć sanjala ale i aždaje, sve me boli… naravno, u našem krevetu neko zaboravio Betmena… sa rogovima i šiljcima na super rukavicama i narebranim plaštom…

Sećate li se dečjih rođendana, iz tih perioda odrastanja?! Prvo je muka bila da ne pojedu plastične kašike, žvakali su jedni drugima uši i ramena, kasnije su jurcali okolo kao popareni, cičali i zavlačili se svuda. Ne možeš da ih na’vataš za duvanje u svećice na torti… a onda drama… uvek još neko želi da duva u svećice, nema veze što mu nije rođendan. Palili smo svećice po deset puta, a oni duvali, duvali, dok celu tortu ne ispljuckaju i oduvaju sve ukrase i šećere šarene.

Svako kretanje na put je bilo ravno većoj seobi naroda. Kakvi stari Sloveni, oni su imali bitno manje stvari od nas. Odlazak na more, kao emigracija. Nosi se sve, sve je neophodno; cipela kao za stonoge, krokodili, čamci, kantice, ajkule, sve na naduvavanje što postoji. Kompromisa nema, sve im treba. Zimovanja smo ređe trošili u ta doba odrastanja, imali smo premalo ruku.

Sad smo porasli. Sad jurcaju okolo, navataj ih ako možeš. Sad pomislim da i nije bilo tako loše kada su mileli po podu i žvakali tepih. Ćerka je tada izgrizla sto u dnevnoj sobi, još uvek nosi tragove maleckih zuba. Žao nam da ga menjamo. A sad ne možeš da se natelefoniraš, da ih prebrojiš. Samo jurcaju.

Ako je ovaj post čitao neko, ko još dece nema, molim da ga odmah zaboravi, u cilju produžetka ljudske rase. Nije to baš sve tako. Šalila sam se.

Odlomak iz knjige “Zovem se mama” Jelice Greganović (Laguna)

Epiduralna anestezija ipak ne usporava porođaj

Priča jedne mame: O jednoj Nataliji

Rano detinjstvo: Zašto je važno prvih 1000 dana života

Zašto je treće dete bilo najbolja odluka koju sam donela

Razvedena majka nije jadna žena. Ona je žena borac. Umesto što je ogovarate, poštujte je

Niko ne želi da mu se desi razvod. Razvod je poraz. Poraz nade, poraz truda, odustajanje od neke osobe koju si pre toga tako voleo. Ali razvod je ponekad nužan....

Nije valjda da decu šalješ u vrtić, a ti ne radiš?!

Tebi je lako, ti ne radiš. Kad to čujem odmah se iznerviram jer ako ne radim ne znači da se izležavam po ceo dan – kaže besno Beograđanka Nena M....

Dvostruki standardi: Mame osuđujemo za svaku sitnicu, a tate hvalimo i kada greše!

Ember Vordel, mama dvoje dece, na mreži TikTok je podelila objavu o dvostrukim standardima kada je u pitanju percepcija majki i očeva. Video počinje tako št  prikazuje jednog tatu kako...

„Jedan dan, jedan život“ – knjiga o putu ličnog i duhovnog usavršavanja

MAJA MILIĆEVIĆ, NAŠA NAJPOZNATIJA UČITELJICA JOGE I TRANSCEDENTALNE MEDITACIJE, OBJAVILA JE ELEKTRONSKU KNJIGU „JEDAN DAN, JEDAN ŽIVOT“ Kroz svakodnevne vežbe i male promene tokom svakog dana možemo da osnažimo prirodnu...