Mislim da su mnogim mamama poznate slične „klackalice“: sada si čitavih pola sata majka idealnih anđelčića, koja primaš pohvale, podršku i osmehe ljudi oko tebe. A već sutra više ne znaš gde da nestaneš od sramote zbog svojih divljih i nekulturnih potomaka.
Kada uveče, stavivši klinčadiju u krevet, gledajući u jednu tačku, počnu da ti se roje misli i tada možeš da nađeš uzrok skoro za sve.
Skoro sve je u dečijem ponašanju objašnjivo sa tačke gledišta dečije psihologije. Ili je mama isuviše dugo razgovarala telefonom ne odgovarajući na pitanja dece čime je izazvala veliku frustraciju radoznalih čeda i zato… Tamo je dete propustilo mnoštvo časova, odviklo se prosto i zato… Ili se mališan prosto umorio, hteo da pije vodu i nije mogao da žuri maminim tempom i zato…
Takvi pokušaji da se porazmisli su, generalno gledano, naravno, korisni – omogućavaju da se ubuduće pripremiš: da poneseš termos sa toplim čajem u šetnju, da hodaš sporije, da odgovaraš na pitanja, da prethodno podsetiš na pravila pristojnosti, da ništa ne zabranjuješ tek tako, bez objašnjenja – i na taj način postigneš potpuno prihvatljivo ponašanje čak i od najmlađe i nesvesne dece.
Međutim, bez obzira na to, postoje trenuci kada je dečije ponašanje potpuno „podnošljivo“, kako se šali naš tata, poput uragana. U takvim trenicima mi se čini da nije potrebno jesti sebe suviškom psihološke teorije. Potrebno je očigledno iz srca jednostavno reći: „Dobro mi je što si me smirio!“ (Ps. 119:71) Istina, jako je teško setiti se toga kada ti je u glavi jedna jedina želja – da ih po kratkom postupku dovedeš u red…
