Zato i periodično upravo preko dece dobijamo „pilule protiv gordosti“, i još kakve! Deca nas ponekad tako „smiravaju“ kako niste mogle ni da sanjate pre udaje… A zatim i teše, ravnoteže radi. I ponovo smiravaju, i tako bez kraja.
Ovo, naravno, nije povod da odmahnemo rukom na pedagoške nijanse, međutim, nije potrebno isuviše mnogo nade polagati na njih. Tu je kao i obično: radi šta treba da radiš, a ispašće svejedno „kao i uvek“, zato što ti radiš, ti još nisi Svetitelj, još si potpuno zemaljski čovek sa nedostacima i tvoja deca – koliko god dobra – takođe će da odrastu sa nedostacima.
Dobro je ako to nisu neki mnogo strašni nedostaci. I ceo život ćeš se „klackati na klackalici“: čas radovati za dete, čas nervirati… Smiravati se uopšte, da bismo se ipak spasile „rađanjem dece“. (1 Tim. 2:15)
Moj muž me u sličnim situacijama teši i ovako: „Raduj se što te oni već sada smiravaju. Gore je ako se celog njihovog detinjstva budeš gordila, a zatim odrastu TAKVI i TAKO te smire!“
I zaista je tako. Kad bi postojala još i garancija da neće u svakom slučaju kao rezultat dugogodišnjeg „smirenja“ odrasti TAKVI. Ali opet, da imamo garanciju, već bismo postupili kao onaj bogataš koji je odlučio da se ne moli, već da se „veseli“, smatrajući svoju budućnost rešenom i apsolutno osiguranom…
Utešila sam vas, zar ne?
Autor: Elena Fetisova, supruga ruskog sveštenika
Prevod za PravoslavniRoditelj.org: Stanoje Stanković
Ruski izvor: Pravoslavie.ru
