Piše: Aleksina Đorđević
„Oni koji lako poklanjaju poverenje, dele ga šakom i kapom, rasipaju i bahate se, kao da imaju neiscrpnu riznicu tog blaga koju uopšte ne drže pod stražom i ključem, nego je svima dostupna — baš to i imaju. Što više daju, to više imaju. Poverenje, ljubav, radost, životno zadovoljstvo — to su blaga koja se uvećavaju kad se neštedimice troše.
Oni koji lako poklanjaju poverenje ponekad pomisle da su budale (jer ih drugi često tako vide i tretiraju) i da su mogli da budu malo pametniji (oprezniji) i da izbegnu povredivanje i iskorišćavanje. A onda zaključe da nisu mogli, jer da jesu, verovatno bi tako i postupili. Veći je poraz dozvoliti ljudima da te ubede da im treba pristupati kao nedostojnima, dok ne dokažu da su dostojni, nego im pružiti svaku priliku da pokažu (i otkriju) kakvi su stvarno — koliko god to opraštanja zahtevalo, koliko god bilo bolno i na kraju uzaludno.
Oni koji lako poklanjaju poverenje, srećniji su od ostalih, jer sumnja i nepoverljivost usahnjuju izvore radosti i ljubavi i jer je za sreću potrebna hrabrost i otvorenost i spremnost da ego ućutka i da se ne pridaje neka naročita važnost samom sebi. Osobe koje lako poklanjaju poverenje nisu naivne i glupe, nego svesne da je sve rizik, da ni u čemu nema garancija i da je važno doživljavati, razmenjivati, davati, jer je život ionako besmislen i ako imaš prema njemu ziheraški stav, ništa veliko i čarobno nećeš doživeti, a to je prevelika cena za ono malo sigurnosti što možeš da osvojiš krećući se u granicama zone komfora. “
Ceo tekst u: Wannabe magazine
