Hoće li uvođenje školskih uniformi zakamuflirati kastinske razlike u društvu i da li će nam u njima tinejdžeri manje ličiti na Kristijana, a njihove vršnjakinje na Sandru Afriku
Autor: Aleksandar Apostolovski
– Šta mi vredi da se skockam, ako preko moram da nosim đačku kecelju – čuo sam ovih dana jednu četrnaestogodišnjakinju. Sa drugaricama je komentarisala izjavu ministra prosvete Mladena Šarčevića da bi đačke uniforme trebalo vratiti u osnovne i srednje škole.
A meni je zbog te ideje ministar postao simpatičan. Mi smo nekada te teget jakne zvali đačke bluze i sećam se da smo se zdušno borili protiv tog simbola jednoobraznosti i uniformisanosti. Tada nismo shvatali šta donose tranziciona pravila, već smo ka demokratiji hitali raznobojno odeveni, smatrajući da je i bogatstvo dizajnerskih razlika istovremeno i bogatstvo novog doba ka kome hrlimo.
Ljudski je grešiti. U to vreme sam, recimo, negodovao protiv direktorke moje Prve ekonomske škole, koja je tik uz „Politiku”. Zvali smo je Šipka, zbog njenih konzervativnih načina u vaspitavanju. Razmišljalo se i o tome da joj tepamo „Bejzbol Palica”, ali je to bilo predugačko za srednjoškolski sleng. Bila je to legendarna profesorka Stana Šipčić.
U vreme njene vladavine pripadali smo retkoj kasti beogradskih srednjoškolaca uniformisanih u teget kecelje, zbog čega smo među vršnjacima bili predmet sprdnje. Hajde što su nam se podsmehivali vršnjaci iz drugih škola, koji su nas smatrali muzejskim primercima, nesposobnim da se oslobode estetskih lanaca školske strahovlade. To smo nekako i trpeli. Ali, zbog tog imidža smo imali veoma lošu reputaciju kod devojčica, što je svakako bio veći hendikep.
Imalo je, međutim to i dobrih strana. U mom odeljenju je bilo nekoliko drugara koji su pripadali tadašnjem vrhu privrednog i političkog establišmenta, ali je bilo i nekoliko nas radničke dece – šta ćete, bilo je to društvo jednakih šansi – pa tako izmešani, zajedno išli i na nastavu i na večernja okupljanja pred kultnim SKC-om gde su se uveliko motali studenti i prvoborci Novog talasa.
Ali, ni zajedno ni pojedinačno nismo mogli u bežaniju sa časova, jer je direktorka Šipka za vreme nastave zaključavala sve kapije. Zarobljeni u učionicama i školskom dvorištu, ukalupljeni u Šipkine standarde i sapeti đačkim uniformama, nismo imali nekog naročitog izbora, već da bubamo! Direktorka je svoj apsolutizam obrazlagala brigom za našu bezbednost. U Beogradu su već vršljali prvi narko-dileri, izbijale su masovne tuče i direktorka je smatrala da je bolje da smo pod ključem!
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Duško Radović: Detinjstvo se može lako unakaziti pogrešnom vizijom sreće
"Ako hoćemo zdravu, vedru, pametnu i slobodnu decu, moramo ih oslobađati straha. A svako detinjstvo lako se može unakaziti raznim strahovima: da je sve važno i presudno, da nisi dobar,...
Intervju, Mladen Šarčević: Rampa za prepisivanje na maturi
Autor: Dragana Jokić-Stamenković U skorijoj istoriji nije bilo ministarstva koje je usvojilo devet zakona u jednoj školskoj godini i pokrenulo reforme za izmenu obrazovanja, od vrtića do fakulteta, kao što je...
“Ne bi trebalo da ideš u gimnaziju, pošto ti roditelji nisu završili fakultet”
Piše: Ana Mitić Odluka koju srednju školu ili fakultet upisati jedna je od onih koje mogu da odrede da li će neko naredne četiri decenije svakoga jutra ustajati na „levu...
Od 1. septembra elektronski dnevnici u svim školama Srbije
Od 1. septembra upotreba elektronskih dnevnika biće obavezna u svim školama u Srbiji, najavio je danas rukovodilac projekta „eProsveta” Ministarstva prosvete, Bojan Radić.„Od 2006. godine je bilo pokušaja uvođenja elektronskih...
Nema komentara.