Hoće li uvođenje školskih uniformi zakamuflirati kastinske razlike u društvu i da li će nam u njima tinejdžeri manje ličiti na Kristijana, a njihove vršnjakinje na Sandru Afriku
Autor: Aleksandar Apostolovski
– Šta mi vredi da se skockam, ako preko moram da nosim đačku kecelju – čuo sam ovih dana jednu četrnaestogodišnjakinju. Sa drugaricama je komentarisala izjavu ministra prosvete Mladena Šarčevića da bi đačke uniforme trebalo vratiti u osnovne i srednje škole.
A meni je zbog te ideje ministar postao simpatičan. Mi smo nekada te teget jakne zvali đačke bluze i sećam se da smo se zdušno borili protiv tog simbola jednoobraznosti i uniformisanosti. Tada nismo shvatali šta donose tranziciona pravila, već smo ka demokratiji hitali raznobojno odeveni, smatrajući da je i bogatstvo dizajnerskih razlika istovremeno i bogatstvo novog doba ka kome hrlimo.
Ljudski je grešiti. U to vreme sam, recimo, negodovao protiv direktorke moje Prve ekonomske škole, koja je tik uz „Politiku”. Zvali smo je Šipka, zbog njenih konzervativnih načina u vaspitavanju. Razmišljalo se i o tome da joj tepamo „Bejzbol Palica”, ali je to bilo predugačko za srednjoškolski sleng. Bila je to legendarna profesorka Stana Šipčić.
U vreme njene vladavine pripadali smo retkoj kasti beogradskih srednjoškolaca uniformisanih u teget kecelje, zbog čega smo među vršnjacima bili predmet sprdnje. Hajde što su nam se podsmehivali vršnjaci iz drugih škola, koji su nas smatrali muzejskim primercima, nesposobnim da se oslobode estetskih lanaca školske strahovlade. To smo nekako i trpeli. Ali, zbog tog imidža smo imali veoma lošu reputaciju kod devojčica, što je svakako bio veći hendikep.
Imalo je, međutim to i dobrih strana. U mom odeljenju je bilo nekoliko drugara koji su pripadali tadašnjem vrhu privrednog i političkog establišmenta, ali je bilo i nekoliko nas radničke dece – šta ćete, bilo je to društvo jednakih šansi – pa tako izmešani, zajedno išli i na nastavu i na večernja okupljanja pred kultnim SKC-om gde su se uveliko motali studenti i prvoborci Novog talasa.
Ali, ni zajedno ni pojedinačno nismo mogli u bežaniju sa časova, jer je direktorka Šipka za vreme nastave zaključavala sve kapije. Zarobljeni u učionicama i školskom dvorištu, ukalupljeni u Šipkine standarde i sapeti đačkim uniformama, nismo imali nekog naročitog izbora, već da bubamo! Direktorka je svoj apsolutizam obrazlagala brigom za našu bezbednost. U Beogradu su već vršljali prvi narko-dileri, izbijale su masovne tuče i direktorka je smatrala da je bolje da smo pod ključem!
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Deca bi nam u šumi pocrkala gladna i žedna
Piše: Ljubinka Boba Nedić Kaže mi stariji bratanac (13): - Tetka, znaš šta da radiš ako se nađeš nasred okeana, a nemaš vodu za piće? - Pojma nemam. -...
Bilingvalizam: Super moći mozga dvojezične dece
Svi znamo kakav je izazov učenje novog jezika i koliko vremena i truda zahteva. A opet, pomislimo na malu decu, koja bez napora u najranijem periodu života uče nešto tako...
Najveća reforma srpskog obrazovanja počinje u martu
U Srbiji će u martu naredne godine u potpunosti zaživeti Jedinstveni informacioni sistem prosvete (JISP) koji će državi prvi put omogućiti da ima potpuni pregled celokupnog toka obrazovanja učenika, od...
Španska škola uči dečake kućnim poslovima: Održavanje reda u kući je zajednički zadatak
Peglanje, šivenje, kuvanje – većina ljudi uči ove veštine kod kuće, a ne u školi. A moguće je i drugačije – recimo kad škola uvrsti domaćinstvo u spisak dodatnih predmeta,...
Nema komentara.