Hoće li uvođenje školskih uniformi zakamuflirati kastinske razlike u društvu i da li će nam u njima tinejdžeri manje ličiti na Kristijana, a njihove vršnjakinje na Sandru Afriku
Autor: Aleksandar Apostolovski
– Šta mi vredi da se skockam, ako preko moram da nosim đačku kecelju – čuo sam ovih dana jednu četrnaestogodišnjakinju. Sa drugaricama je komentarisala izjavu ministra prosvete Mladena Šarčevića da bi đačke uniforme trebalo vratiti u osnovne i srednje škole.
A meni je zbog te ideje ministar postao simpatičan. Mi smo nekada te teget jakne zvali đačke bluze i sećam se da smo se zdušno borili protiv tog simbola jednoobraznosti i uniformisanosti. Tada nismo shvatali šta donose tranziciona pravila, već smo ka demokratiji hitali raznobojno odeveni, smatrajući da je i bogatstvo dizajnerskih razlika istovremeno i bogatstvo novog doba ka kome hrlimo.
Ljudski je grešiti. U to vreme sam, recimo, negodovao protiv direktorke moje Prve ekonomske škole, koja je tik uz „Politiku”. Zvali smo je Šipka, zbog njenih konzervativnih načina u vaspitavanju. Razmišljalo se i o tome da joj tepamo „Bejzbol Palica”, ali je to bilo predugačko za srednjoškolski sleng. Bila je to legendarna profesorka Stana Šipčić.
U vreme njene vladavine pripadali smo retkoj kasti beogradskih srednjoškolaca uniformisanih u teget kecelje, zbog čega smo među vršnjacima bili predmet sprdnje. Hajde što su nam se podsmehivali vršnjaci iz drugih škola, koji su nas smatrali muzejskim primercima, nesposobnim da se oslobode estetskih lanaca školske strahovlade. To smo nekako i trpeli. Ali, zbog tog imidža smo imali veoma lošu reputaciju kod devojčica, što je svakako bio veći hendikep.
Imalo je, međutim to i dobrih strana. U mom odeljenju je bilo nekoliko drugara koji su pripadali tadašnjem vrhu privrednog i političkog establišmenta, ali je bilo i nekoliko nas radničke dece – šta ćete, bilo je to društvo jednakih šansi – pa tako izmešani, zajedno išli i na nastavu i na večernja okupljanja pred kultnim SKC-om gde su se uveliko motali studenti i prvoborci Novog talasa.
Ali, ni zajedno ni pojedinačno nismo mogli u bežaniju sa časova, jer je direktorka Šipka za vreme nastave zaključavala sve kapije. Zarobljeni u učionicama i školskom dvorištu, ukalupljeni u Šipkine standarde i sapeti đačkim uniformama, nismo imali nekog naročitog izbora, već da bubamo! Direktorka je svoj apsolutizam obrazlagala brigom za našu bezbednost. U Beogradu su već vršljali prvi narko-dileri, izbijale su masovne tuče i direktorka je smatrala da je bolje da smo pod ključem!
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Šta, onda, ako dete ne može dalje od trojke?
Pišu Zorica Marković i Ana Mitić "Ne postoji jasnije određenje stanja i duše jednog društva od toga kako se ono odnosi prema svojoj deci." (Nelson Mandela) Odavno je konstatovano da...
Napravljen plan za nadoknadu izgubljenih časova
Tri radne subote, plus po jedan dan od prolećnjeg i letnjeg raspusta, za sada je srednja formula za naknadu pet propuštenih nastavnih dana u školama zbog produženja zimskog raspusta usled...
Testiranje predškolaca za upis u prvi razred
Svakog aprila u svim osnovnim školama u Srbiji počinje testiranje dece za upis u prvi razred, koje teče do kraja maja a ponekad i juna. To je vreme velikog uzbuđenja...
Odlučeno: Produžen raspust svim osnovnim i srednjim školama u Srbiji zbog gripa
Preporuka Ministarstva zdravlja da se zbog virusa gripa raspust produži za nedelju dana usvojena je danas na sednici Vlade, te će sve osnovne i srednje škole u Srbiji početi sa...
Nema komentara.