Povodom Šipkinog vaspitnog načina su i tad vođene rasprave u partijskim komitetima, ali je imala odlične veze među tadašnjim konzervativnim snagama, odnosno borcima Narodnooslobodilačke borbe koji su sa oduševljenjem posmatrali kako drugarica Šipka, na toj teritoriji u samom centru Beograda, čuva tekovine revolucije i omladinu od iskušenja buržoaskih vrednosti što su se vrzmala oko ograde.
Tako sam na stvari gledao očima blentavog srednjoškolca. Danas bi Šipku poželeo svaki roditelj, jer je znao da su pod njenom jurisdikcijom deca apsolutno bezbedna. Pratila nas je u stopu, proveravala da li pušimo, ulazila na časove i sprovodila racije. Preturala je po našim torbama, proveravajući da li krijemo cigarete…
Da ona sada može da čuje rasprave o dečjim ili đačkim pravima, verovatno bi organizovala tajne ćelije profesora prvoboraca i hapsila svakog društvenog aktivistu, a decu koja puše, duvkaju ili gutaju tablete jurila bi štapom. Razume se da bi narko-dilere izvodila pred preke sudove. Ali u takvom poretku deca ne bi išla na ekskurzije bez nadzora, ne bi se davila u Srebrnom jezeru… Ali, ni naši roditelji, mi još manje, nisu mogli ni da sanjaju kako ćemo se nostalgično sećati teget uniformi i zaključane kapije. Da li smo tada bili daleko slobodniji?
Hemija i matematika su danas manje bitni za haj-tek generaciju, zavedenu globalnim modnim trendovima koje diktiraju korporacije. Neoliberalni svet je hipnotisao našu decu raznoraznim brendovima, te ona veruju kako će, ako ih nemaju na sebi, vredeti manje u virtuelnom svetu društvenih mreža gde se uveliko fotografišu s napućenim usnama. Ultra moderne patike i mobilni koštaju koliko i isluženi ocev auto, ali to postaje manje važno. I detetu i tati.
Diskriminacija siromašne dece koja su skromno obučena dobija takve razmere da se prema njima bogatiji vršnjaci ponašaju kao da imaju kugu.
Siromašna deca pate em zbog matematike, em zbog osećaja da ne vrede ni pet para u novom sistemu vrednosti koji je vrebao u zasedi oko Prve ekonomske.
Hoće li nam devojčice u keceljama manje ličiti na Sandru Afriku? Hoće li nam dečaci manje ličiti na Kristijana? Da li će vraćanje smešnih uniformi zbrisati kastinske razlike u društvu u kojem je nemoguće da se tajkunska deca druže sa decom čistačica? Danas postoje privatne škole, pa je samim tim ta nedodirljiviost i institucionalno zaštićena, pa živimo u potpuno različitim galaksijama. Predlažem da, osim vraćanja kecelja, razmišljamo i o krojenju direktora po šnitu direktorke Stane Šipčić.
Izvor: Politika
