Japan
Ovde skrećemo pažnju na to da u Japanu 1) desert je retkost (ako ga ima, onda je to voće), 2) glavni deo obroka su žitarice i povrće, dok proteina životinjskog porekla ima veoma malo, svega mali komad ribe ili mesa, 3) teže da deci ponude jela raznih kuhinja (iako dominiraju pirinač i azijski ukusi), i 4) svako jelo je sveže spremljeno.
Baratanje nožem u Japanu je veština kojom vladaju i trogodišnja deca, pošto roditelji i društvo očekuju od njih da se veoma rano uključe u sve porodične aktivnosti i budu od koristi – peru sudove, čiste i seckaju voće i povrće, postavljaju sto, izbacuju đubre.
U školama, pravilima ponašanja za stolom pridaje se velika važnost. Deca naizmenično poslužuju jedni druge, sedaju za sto i ne počinju sa jelom dok svi ne dođu. Umesto da nešto pojedu s nogu, ovde deca sedaju i uče se da cene obrok. Donose svoje poslužavnike, i pošto jedu u učionicama, posle obroka svi zajedno peru sudove, čiste podove, brišu stolove i vraćaju posuđe u kuhinju. U većini vrtića i škola deca čak uzgajaju i beru povrće. U pojedinim vrtićima najstarija deca jednom godišnje sama spremaju ručak za sebe i roditelje.
Od dece se očekuje da pojedu sve sa tanjira, i ne bacaju hranu. Probirljivost nije poželjna osobina, i budući da nema aparata sa hranom i prodavnica, ukoliko neko ne pojede ručak, ostaće bez obroka dok ne dođe kući. Ovo možda deluje rigorozno, ali Japan veoma mnogo ulaže u negovanje ovakvog načina razmišljanja. Većina škola ima nutricioniste koji, između ostalog, rade sa decom koja su izbirljiva ili se ne hrane zdravo. Isto tako, deci se objašnjava zašto treba da budu zadovoljni kada jedu zdravu hranu, i takav vid edukacije se naziva shokuiku (na japanskom reč shoku znači ishrana, a iku razvoj, edukacija).
