– Znate, naše majke su kao jesen. Onda kada venu i odlaze baš tada nam najviše plodova ostave za sobom.
Piše: Ivana Mićić, Mama zašto
Gospođa Ljubica nikada nije koristila dasku za peglanje. Verovala je da će onog momenta kada uzme dasku u svoje ruke postati najobičnija dosadna domaćica. Bila je domaćica ali htela je da bude drugačija od drugih. Stas nije imala a ni naročito zanimljivog muža pa je nekim nejasnim sticajem okolnosti shvatila da će daska za peglanje biti ono što će je obeležiti za života.
Godinama se mučila peglajući mužu košulje na stolovima, stolicama i kuhinjskim elementima ali je uprkos velikoj muci ostala dosledna ideji da neće biti obična domaćica koja se preznojava iznad daske najveći deo svog dana.
Gospođa Dragica, njena majka, najveći deo svog života provela je iznad zelene daske koja je predstavljala jedan od najvažnijih komada nameštaja u starom saloncu u kome su živeli. Na dasci su se ispijale kafe sa komšinicama, proveravali džepovi pripitom mužu u kasnim noćnim satima, radili domaći zadaci sa decom ali i ronile gorke suze zbog svega što je umesto daske moglo stajati u tom ćošku dnevnog boravka i života.
Ipak, čak i u najtežim momentima, hrabrile su je porcelanske šoljice za kafu u staklenoj vitirini koje nikada nije koristila jer nije želela da bude kao druge očajne domaćice iz komšiluka koje pridaju više značaja porcelanu nego razgovoru koji se vodi uz kafu.
Danas u Ulici Kneza Miloša nema ni Ljubice ni Dragice. Na prozoru stoji Ljubičin sin Mirko i posmatra radnike koji iznose nameštaj i kutije sa šoljicama za kafu.
– Moja žena bi ubila za ovakav porcelan! Sreća pa ga nikad neće dobiti dok je mene i moje plate. Hoćete prodati sve ovo gosn Mirko?
– Videću… Previše je toga ostalo. Ni sam ne znam odakle bih počeo sa svim ovim ženskim sitnicama.
Na trenutak zastade i zagleda se u staru visoku krošnju koja se polako sušila na ledenom jesenjem suncu.
– Znate, naše majke su kao jesen. Onda kada venu i odlaze baš tada nam najviše plodova ostave za sobom. Odlazak deluje kao veliki kraj a zapravo, čini mi se, tek počinju da pristižu pravi plodovi s jeseni. Tek sada stvarno vidim sve ono što je ona bila i što je trebala svojim bivanjem mene naučiti. Tek sada berem plodove njenog života.
– Lako je vama sa puno para filozofirati gosn Mirko. Valja zaraditi dnevnicu. Odoh po još kutija gore.
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: MAMA
Priče u prolazu: La Bamba
Piše: Ivana Mićić, Mama zašto Hodam pravo. Korak mi je lak. Imam 35 al ko da mi je 5. Sve je super. Sve je dostižno i lagano. Leto je, more...
“Žena mora da ume da trpi!” – psiholog Mihail Labkovski savetuje šta nijedna majka ne sme da govori ćerki
"Statistički, u porodicama su najčešće žene žrtve. Ne sviđa mi se ideja da su žene po prirodi pasivne i požrtvovane. U stvari, postoje društveni koreni, norme, ali i roditeljske rečenice...
Priče u prolazu: Život od porcelana
Piše: Ivana Mićić, Mama zašto Gospođa Ljubica nikada nije koristila dasku za peglanje. Verovala je da će onog momenta kada uzme dasku u svoje ruke postati najobičnija dosadna domaćica. Bila je...
Biram da ne budem ambiciozna
Ćao, ćao! Soba moje desetogodišnje ćerke okićena je nagradama. Ima nekoliko nagrada za akademska postignuća, nagradu za društvenu pravdu i brojna druga „zvanična” priznanja. Da ih uramimo i okačimo na...
Nema komentara.