Čudesno pitanje koje rešava probleme u braku, porodici i školi

Kratkoročna terapija usmerena na rešenje problema

Džon Marfi je upražnjavao takozvanu „kratkoročnu terapiju usmerenu na rešenje problema“ koja je ušla u praksu krajem sedamdesetih godina, a uveo ju je bračni par psihoterapeuta Stiv de Šazer i Insu Kim Berg zajedno s grupom kolega stručnjaka Centra za kratke porodične terapije iz Milvokija. Terapije usmerene na iznalaženje kratkoročnih rešenja problema bile su izrazito drugačije od ranijih tradicionalnih metoda. Na klasičnim psihoterapeutskim seansama (setite se Tonija Soprana i doktorke Melfi) vi ste istraživali svoj problem zajedno s terapeutom. Koji su koreni problema? Ima li to veze s nečim iz vašeg detinjstva? Imali ste osećaj da se bavite pravim arheološkim iskopavanjem. Kopali ste po svom umu tražeći u njemu neko zatvoreno jezgro, nešto što bi objasnilo vaše ponašanje. To iskopavanje prošlosti zahteva dosta vremena. Standardna frojdovska psihoanaliza predviđa barem pet godina takve terapije, sa jednom ili dve seanse nedeljno. (Da biste posle pet godina potrošenih 50.000 dolara konačno otkrili da je sve to greška vaše majke.)

Terapeuti usrnereni na rešenje problema ponašaju se suprotno tome i ne mare za „arheologiju“. Ne kopaju po podsvesti u potrazi za uzrocima vašeg ponašanja. Ne haju za vaše detinjstvo. Zanima ih samo da nađu najprihvatljivije brzo rešenje vašeg problema.

„Terapeuti usrnereni na rešenje problema ne mare za „arheologiju“. Ne kopaju po podsvesti u potrazi za uzrocima vašeg ponašanja. Ne haju za vaše detinjstvo.“

Bračna savetnica terapeutkinja Mišel Vajner-Dejvis počela karijeru kao klasična psihoanalitičarka. Kao i svi drugi psihoanalitičari verovala je da su traume iz detinjstva uzrok naših današnjih problema i pokušavala je da pacijentima pokaže da su problemi tokom odrastanja uticali na njihove kasnije veze u životu. No često je bila i nezadovoljna rezultatima psihoanalize. U knjizi Porast broja razvoda dala je i objašnjenje za to. „Moji pacijenti često kažu: ‘Sada vidim da ponavijam model ponašanja svojih roditelja u braku, ali šta ja tu mogu? I dalje se stalno svadamo’).“ Naučila je da razumevanje problema nije ujedno njegovo rešenje, jer spoznaja nije dovoljna. U početku je gospođa Vajner-Dejvis bila skeptična povodom kratkotrajne terapije usmerene na rešavanje problema. „Činilo mi se da je to previše lako – vedćina ljudi kao i većina terapeuta veruje da proces promene mora biti težak i mučan. ‘Bez muke nema napretka’ obično se kaže.“ Da bi objasniia zašto je promenila mišljenje, upotrebila je poređenje s golfom.

U nekom trenutku shvatila je da na terenu za golf stalno promašuje rupe pa je otišla na čas kod profesionalca, misleći da joj je potrebno tehničko usavršavanje. Primetila je da se ovaj nije bavio „arheološkim istraživanjima“. Nije joj kazao: Vi se očito plašitepobede. Da vam je otac nekada rekao nešto zbog čega ste se postideli?“ On joj je umesto toga predložio jednu manju izmenu: rekao joj je da ne treba previše da steže štap. Bila je i malo kivna zbog tog saveta jer joj se činilo da je neozbiljan, naročito kada se ima u vidu cena jednog časa kod tog profesionalca. No kasnije je uvidela da njene loptice lete sve dalje i da sve manje krivudaju. Pa možda, na kraju krajeva, više malih ispravki ipak vodi do cilja, pomislila je.