Psiholog Žarko Trebješanin: Mnoga nasilna deca su u suštini razmažena

Neguje se to da je bitno da imate moć, bez obzira na to kako ste stekli tu moć. Stvarate potpuno naopak sistem i to je ono što je zaista zabrinjavajuće.

Ministar prosvete Mladen Šarčević nedavno se „pohvalio” da je on odgovoran za to što je vršnjačko nasilje sada vidljivije, jer je dosadašnja taktika škola bila da ga skrivaju. Bez obzira na to da li je ono samo vidljvije ili je zaista u porastu. Činjenica je da je vršnjačko nasilje vrlo prisutno. Često se dešava da nasiljem bude proglašeno i obično koškanje, razmirica među drugarima… Zbog toga je, kako za „Ekspres” kaže psiholog Žarko Trebješanin, potrebno tačno odrediti šta jeste, a šta nije nasilje.

“Ne može baš sve da se podvodi pod nasilje. Ne možemo govoriti o nasilju ako neko nekoga povredi slučajno. Da bi nešto bilo nasilje, pre svega treba da zadovolji nekoliko kriterijuma. Dakle, to jeste agresivni čin, nanošenje povrede ili čak zastrašivanje. Mora da bude namerno, svesno i da se ponavlja tokom nekog relativno dužeg vremena. Inače, ako se desi jednom ili dva puta, onda bismo mogli da kažemo da je svako dete i trpelo nasilje i bilo izloženo nasilju”, kaže Trebješanin za “Ekspres” i dodaje:

“Da li ima porasta nasilja ne možete da kažete samo na osnovu izveštaja medija. To je nepouzdano. Morate da imate istraživanje. U istraživanju je bitno da se jasno definiše šta jeste, a šta nije nasilje. To nasilje, dakle, može biti fizičko – šutiranje, guranje, udaranje, čak i upotreba oružja… Ali to može biti, a često i jeste, verbalno nasilje. To ne treba potcenjivati, ako neko stalno preti, ako nekog stalno ismevaju, govore mu ružne reči… To se veoma teško podnosi”.

Da li je to razornije od fizičkog nasilja?

“Može da bude. Vrlo često je to kombinovano. Postoji i jedna posebna vrstu nasilja. Ja bih rekao da je to socijalno nasilje koje više koriste devojčice. To je nasilje kada ne upotrebljavate fizičku silu, koje nije tako vidljivo. Čak ne morate ni da vređate. Dovoljno je da izolujete neku osobu, da je bojkotujete.”

To je ono kad kažu “nemoj da se družiš sa onom tamo, a ako se budeš družila, nismo više drugarice”.

“Da, i onda imate bojkot, da neće da se igraju sa nekom devojčicom, neće da se druže sa njom, ne zovu je na žurke… To je veoma strašno. Deci, pogotovo u uzrastu puberteta i adolescencije, izrazito je stalo do vršnjaka. Roditelji više nisu toliko bitni. Zamislite efekte te izolacije, kada vas odbacuju ili čak ismevaju. Najzad, danas je vrlo karakteristično digitalno nasilje, preko društvenih mreža. Imate izraženo socijalno nasilje i nasilje koje ide za tim da iskoristi nekoga. To je klevetanje, to su ružne priče koje se iznose…”

Trag ostaje

Posebno je značajno jer to ostaje zapisano.

“Tako je, trag ostaje. Drugo, to je svima dostupno, pa moramo uzeti u obzir i tu dimenziju, za razliku od ovoga što se ipak odigrava negde u četiri zida i što vidi manja grupa. Ovde se javno ponižava neka osoba i to možete da radite 24 časa dnevno. To postaje sve ozbiljniji problem, ako imate u vidu i stvaranje lažnih profila.”

Nasilnici, zapravo, sada imaju mnogo više „alata” da sprovode nasilje.

“Da, a kada je reč o digitalnom nasilju, nasilnik može da se sakrije, da ostane anoniman, jer nije blesav da se pod svojim imenom javlja. To je posebno ozbiljan problem u borbi protiv te vrste nasilja. Sada dolazimo do toga da li nasilja ima više ili manje. To bismo mogli egzaktno da utvrdimo jednim ozbiljnim istraživanjem.”

Šta kažu istraživanja?

Da li ga je neko radio?

“Radili su na Institutu za psihologiju istraživanje o vršnjačkom nasilju u školi u Srbiji pre nekoliko godina. Kada bi neko sada radio po istoj metodologiji, sa istim uzorkom, onda bismo zaista mogli da vidimo kako i koliko je to napredovalo. Ovako imamo prilično, da ne kažem baš nepouzdane podatke.”

Osnovno pitanje koje svako postavlja kada je reč o nasilju je gde su uzroci?

“To je veoma bitno i na to obraćam pažnju kada radimo seminare, edukacije za nastavnike i uopšte ljude koji rade u školama. Nesumnjivo je da je porodica jedan od bitnih generatora nasilja. Tačnije, porodica je jedan od najznačajnijih agenasa, prenosnika, socijalizacije. Istraživanja pokazuju da je veliki broj te nasilne dece u suštini iz porodica koje su ili razorene, nepotpune, porodica koje su iz nekih marginalnih socijalnih slojeva… Vrlo često se dešava, mada ne mora da bude uvek, da su ti nasilnici bili i žrtve nasilja. Onda je to lako objašnjivo, da je neko trpeo nasilje godinama, da je naučio da je to način da se nešto postigne. Taj model ponašanja on prenosi i koristi na onima koji su slabiji, koje sad on može da zlostavlja. Još jedan stereotip je da je to uvek dete iz neke porodice u kojoj je vaspitanje veoma strogo, autoritarno… A to može da bude čak i potpuno suprotno, jer imate dosta nasilne dece koja su u suštini razmažena, koja nikada nisu imala postavljene granice i smatraju da mogu da rade šta hoće. Oni vrlo dobro znaju za svoja prava, jer sada su dečja prava u središtu, ali naravno ne znaju za odgovornost. Još ako su roditelji uz njih, a obično jesu…”

Prezaštićena i razmažena deca

Dakle, to su ta previše zaštićena i razmažena deca?

“Tako je, i kada ih, recimo, nastavnik opomene ili kazni, dolaze roditelji i raspravljaju se, kako to oni njegovo dete kažnjavaju… I dete onda oseća da ima zaštitu. To je takođe prilično tipično za savremeno doba.”

Za savremene metode vaspitanja?

“Jeste. Deca prosto ne znaju za granice, nemaju ugrađene kočnice, nemaju izgrađena pravila. Navikli su da su privilegovani i da im se može šta god požele. Porodica jeste bitna, ali bilo bi zaista nepravedno da se sve svali na porodicu. Na kraju krajeva, treba podsetiti na to da je porodica u suštini više prenosnik, transmisija, ali da su pravi generator nasilja i naopakih vrednosti društvo, kultura. Oni su odgovorni za to, a onda naravno porodica to prenosi. I kada smo kod već tih prenosnika, mediji su ti koji imaju veliku moć. To, naravno, nisu više klasični mediji, jer deca danas ne čitaju novine. Sada su mnogo moćniji internet i televizija.

Dakle, deca i na internetu, i na televiziji, i na igricama, i na mobilnom telefonu mogu da vide toliko nasilja… Čak i da u porodici uopšte nema nasilja, oni se u virtuelnom svetu susreću sa toliko nasilja da im prosto opada osetljivost. Prag tolerancije na nasilje je veoma visoko podignut. Istraživanja pokazuju da dete do svoje 12. godine vidi gotovo 10.000 ubistava, vidi oko 100.000 nasilnih činova, nasilnih scena. I sada kada imate filmove, pa crtane filmove…”

Nasilje na filmu

Ali i mi smo imali crtane filmove poput “Toma i Džerija” gde su se makljali…

“Da, ali tamo je to bilo malo drugačije. I još jedna stvar je vrlo važna. Može u filmu da bude prikazano i nasilje. Imate sjajne filmove u kojima ima nasilja. Ali morate da vidite i to da nasilje nije prikazano afirmativno, ne da se nasilje slavi, da se nasilje ne uzdiže, nego se pokazuju negativne posledice. Ako dete to ne vidi, a vidi da se nasilje isplati, da taj nasilnik postaje heroj, da tako uspeva da dođe do bogatstva ili do nekog luksuza u životu, on na neki način zaista postaje heroj. I onda se oni ugledaju na njega. A ako taj nasilnik rđavo završi, to ipak menja stvari. Poznato je da deca uče po modelu, da oni imaju neke uzore i na njih se ugledaju. E sad, kad pogledate kako žive njihovi idoli… To nije onaj sistem vrednosti koji bi trebalo da bude, to nisu one univerzalne vrednosti da neko postiže uspeh na osnovu znanja, poštenja, vrline, rada, nego naprotiv.”

Kada govorite o idolima, mislite na one sa estrade, na starlete?

“Tako je. I kada govorimo o medijima, tu su dominantni rijaliti programi. To je ono što je pogubno. Tu se sistematski promoviše nasilje u svim oblicima – i fizičko nasilje i ponižavanje i verbalno nasilje, čak i seksualno nasilje…”

Rijaliti kao monstruozni eksperiment

Mentalno…

“Da, mentalno. To je kao neka vrsta monstruoznog eksperimenta. Vi ste zatvorili ljude tamo, napravljeno je da ljudi žive na malom prostoru i pod još nekim uslovima, izazivate da se međusobno takmiče, da eliminišu nekog… Ako podstičete svađe, netrpeljivost, zavist i ogovaranje, vi onda stvarate potpuno naopak sistem vrednosti. I tu zapravo oni najgori dobijaju nagradu. A deca sve to vole. To, na kraju krajeva, gledaju njihovi roditelji, a deca vide da se tamo dešava nešto ‘interesantno’.”

A roditelji ne objašnjavaju deci šta je to što gledaju?

“Pa, naravno. A pogotovo još što se u školi priča o tome i neko ko to ne gleda je prosto „out”, jer je izvan te priče. On kao da se sam izolovao. A kada pogledate malo stariju decu, oni vide da tabloidi to prenose i to je glavna stvar za njih. A ako ne učestvujete u tome, izopšteni ste iz društva. Naročito je strašno što se kod nas vade na to da tako nešto imate svuda. Tačno je da ima, ne baš svuda. Ima u mnogim zemljama, ali tamo nije primarno. To je ono što je bitno. To je isto kao kad kažu da svuda ima korupcije. Evo, ja bih bio srećan da živim u zemlji u kojoj ima korupcije kao u Nemačkoj, kao što je ima u Švedskoj ili Norveškoj. Vrlo je bitno da li je to incident, nešto što se retko dešava i što se strogo kažnjava, ili je to nešto što se prećutno favorizuje.”

Sistem neguje nasilje

Da li neko krade ili kraducka…

“Da. Ovde imate čitav sistem koji neguje nasilje, neguje vrednosti uspeha po svaku cenu, biti pohlepan, biti nepošten ili kako se kaže, snalažljiv. Neguje se to da je bitno da imate moć, bez obzira na to kako ste stekli tu moć. Stvarate potpuno naopak sistem i to je ono što je zaista zabrinjavajuće.”

Spomenuli ste školu, u kojoj je takođe vrlo prisutno vršnjačko nasilje. Koliko je škola sposobna da reaguje, da li reaguje na pravi način, ili se to često prećutkuje zarad titule “škole bez nasilja”?

“Imate istraživanja kada se u istoj školi postave pitanja o nasilju učenicima, nastavnicima, upravi škole, direktoru, sekretaru, stručnim službama… To su pitanja o tome koliko je puta neko bio žrtva nasilja, ili čak koliko je puta neko bio nasilnik… Kroz odgovore vi dobijate vrlo neujednačene rezultate. Najrealniji su učenici. Već nastavnici i stručne službe gledaju da to smanje, jer njima mnogo ne odgovara da tu ima nasilja. Direktoru to posebno ne odgovara. Kada biste gledali rezultate, imali biste primere da u istoj školi, prema odgovorima učenika, ima 40 odsto fizičkog nasilja, dok je kod direktora to možda pet ili 10 odsto. Drugo, još uvek se nekako ide sa tim da se prosto registruju deca koja su nasilna i da se jednostavno kažnjavaju, kao da će time da reše problem. Istraživanja, međutim, pokazuju da je kažnjavanje krajnja mera, nužno zlo.”

spot_img
spot_img
spot_img

Najnovije

Pomera se MALA MATURA 2024 zbog verskih praznika

Zbog verskih praznika zakazani testovi u okviru male mature biće pomereni

Đaci iz Srbije lošiji od vršnjaka iz Hrvatske i Slovenije: Naši učenici kaskaju godinu i po dana i gube trku sa ostalima

Prema nizu međunarodnih testiranja, među kojima su najviše pažnje privukli rezultati PISA testova đaci u Srbiji lošiji su u proseku od svojih vršnjaka iz zemalja OECD i u čitanju, i u matematici i u nauci.

Dario Rosi: Šta li ti neki misle o meni ako stvarno sve prisluškuju?

Volim da verujem kako nikada nisam bio prisluškivan ili ozvučen. Dobro, osim ono jednom 1979/80. uz još desetak maloletnika i to u sred jedne obrazovne ustanove

Letovanje za odlikaše – 131 učenik iz Pećinaca na odmoru u Herceg Novom

Opština Pećinci je najboljim učenicima i učenicima sportistima sa teritorije ove opštine obezbedila besplatno letovanje u Herceg Novom, a ove godine je nagrađen 131 učenik

Bolje je znanje za 3 ili 4 – nego poklonjena petica

Kada se približi kraj školske godine - na scenu stupa drama oko zaključivanja ocena. Poklonjena, zaslužena - svejedno će se naći u knjižici

Pratite nas

KOMENTARI

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

SLIČNI ČLANCI KOJI VAS MOGU ZANIMATI:

spot_img
spot_img