Mentalno trovanje
Šta je rešenje?
“Rešenje je nešto sasvim drugo, da se menja sistem vrednosti, da se stvori drugačija atmosfera u školi. Škola, naravno, nije izolovana iz društva. Trebalo bi i u društvu to i te kako da se menja. Ali vidite, kada je ministar kulture istupio protiv rijaliti programa i rekao da se tu promovišu nakazne vrednosti i da je to štetno, ispalo je da se on tu meša u uređivanje privatnih televizija. Kao da to nije javno dobro. Onaj ko ima nacionalnu frekvenciju ima i velike obaveze. To se, međutim, apsolutno ne poštuje. Drugo, zar nije najbitnije da se razmišlja o tome da imamo normalno i zdravo društvo, a ne o tome da li će neki privatnik da napuni svoje džepove? Kao društvo, vi možete zaista da postavljate i neke granice i da nešto zabranjujete. Znate, ja ne mogu da odem na pijacu i da mi prodaju, recimo, kajmak koji je zaražen, zato što taj seljak ima pravo da prodaje. Ne možete trovati ljude. Ovo je zaista trovanje rijaliti programom. Negde se moraju postaviti granice.”
Da li je moguće promeniti sistem vrednosti u školi ako se promoviše model „gaženje preko leševa”, ako se forsiraju ocene, a bez realnog znanja?
“Ne, naravno. Mnogo se više insistira na takmičenju, na konkurenciji nego na saradnji. U redu je čak i to da ima takmičenja. Ali to treba više da bude takmičenje čak i sa samim sobom. Dete, recimo, zna svoj rezultat na početku godine. E, onda treba da ga uporedi sa rezultatom na kraju godine.”
Kazna kao krajnja mera
Zašto je kažnjavanje loše?
“Kažnjavanjem detetu često šaljete poruku „Ja sam moćan, ja mogu tebe da kaznim, ja imam silu i ti ćeš da se ponašaš kako ja kažem”. U stvari, ono što dete koje pribegava nasilju radi je upravo to. Kazna je krajnja mera. Pre toga vi možete da razgovarate sa decom, da vidite zašto je dete toliko puno besa, mržnje… Da naučite dete da može da postigne svoje ciljeve na nenasilan način, da je sasvim normalno i zdravo da se ne slažemo, da dođemo u sukob, ali da se taj sukob može rešiti. I to se može rešiti dijalogom, da deca nauče da prave kompromise.
Ovde vidite kako se situacija zaoštrava. U čitavom društvu u stvari imate taj model ponašanja – jedan mora da pobedi onog drugog, mora da ga satre, da ovaj nestane… I to je ono što podstiče taj način nasilnog dolaženja do cilja, umesto da pokažete alternativu. Kazna ne pokazuje alternativu. Ona ne deluje na mišljenje, na stavove. Kazna samo zabranjuje određeno ponašanje. I dete to tako shvati – dok me drugi vide, ja ne smem to da radim. Dete onda inhibira ponašanje, ali ne menja stavove. I čim bude bilo prilike ponoviće isto, čak će da bude i gori, jer je još više besan, jer je bio kažnjen.”
Problem nastavnika
Koliko su ljudi u školama spremni i voljni da se na taj način posvete radu sa nasilnom decom i koliko imaju mogućnosti da to rade?
– To je isto dobro pitanje. Vi postavljate školi izuzetno visoke zahteve. Njena primarna funkcija jeste obrazovanje. Vi tražite da deca steknu dobro, temeljno obrazovanje, ali i da mogu to dalje da primenjuju. Istovremeno škola je i vaspitna ustanova, treba da vaspitava decu, da primenjuje program protiv nasilja… A kao što znamo prosveta je negde na repu, kada gledate budžet. Dakle, to što se priča da je nama potrebno zdravstvo, prosveta, kultura… To se najbolje vidi po budžetu. Ljudi koji su zaposleni u prosveti su stvarno slabo plaćeni. Osim toga, oni gube ugled, čak je čudno da ga nisu potpuno izgubili. Roditelji im takođe narušavaju ugled, jer će uvek stati uz svoju decu, bila kriva ili ne. To je naravno loše, jer deca onda imaju veliku podršku. Potpuno je obezvređen njihov posao, a sada treba da se bave i ovim stvarima. I, naravno da će onda neki nastavnici da se sklone i kažu „Nisam se ja školovao za ovo. Ja sam se školovao da im predajem fizičko i matematiku, imaju oni roditelje da ih vaspitavaju.“ To, naravno, nije u potpunosti tačno, ali sa njihove tačke gledišta, kad znaju koliko je vrednovan rad, koliki je njihov ugled, možemo da imamo razumevanja.
Mada ima i onih koji se vode time da ne mogu da budu toliko malo plaćeni, koliko malo mogu da rade.
– Naravno, naravno.
Protokole je moguće “izvrdati”
Ministarstvo je uvelo protokol za postupanje u slučaju vršnjačkog nasilja.
– Ti protokoli s jedne strane zaista imaju neku vrednost. To jeste standardizovano da se koristi uvek. Trebalo bi uvek da se koristi. Sa druge strane, međutim, vi možete to i da izbegnete. Opet, kada se to mehanički primenjuje, onda imate često ovo čemu sam govorio, da se koristi kazna i onda kada još nisu iscrpljena druga sredstva. Recimo, prebacićete dete u drugu školu. Ali, da li ste time rešili problem? Teško.
Niko se tom detetu nije posvetio.
– Zalepili ste mu etiketu nasilnika i sada ga izbacujete. A kada dođe u drugu školu, on je došao sa tom stigmom. Odmah ga dočekuju sa predrasudama. Ako se ponašao pristojno, rećiće, aha, evo ga prikriva se. A kada mu, kao što svakom moe da se dogodi, „pukne film“, rećiće – to je nasilje! Dakle, ako se taj protokol mehanički primenjuje, pogotovo što kao i svaka birokratska procedura može da se izigra, onda nećemo doći do rešenja.
Društveno koristan rad
Protkolima je uvedeo i nešto kao društveno koristan rad, što roditelji opet doživljavaju kao kaznu, a u prosvetoi kažu da je to vaspitna mera.
– Kada govorimo o tome kako raditi sa decom, veoma je bitno da se razgovara i sa onim ko je bio žrtva, ali i sa onim ko je bio nasilnik. Potrebno je da se oni suoče i da pokušaju da shvate jedan drugog. Da onaj ko je bio nasilnik ne bude odmah suočen sa optužbom – kako si mogao da uradiš tako groznu stvar. On treba da ispriča šta se to desilo, što otvorenije. Da ovaj ko je trpeo nasilje ispriča kako je on to doživeo. Ne treba to, naravno, idealizovati, ali može zaaista da bude u pitanju nesporazum. Da je ovaj ko je bio nasilnik nešto pogrešno protumačio ili shvatio. A ovajkoji je bio žrtva treba da shvati da je „naislnik“ možda imao loš dan, da mu se desilo nešto strašno, može biti da mu je otac teško bolestan, pa je sav pod stresom… Potrebno je, pre svega da se bolje razumeju. Drugo, onaj ko je nasilnik treba da shvati da je mogao drugačije da postupi. Ali mora sam da dođe do toga, a onda da preuzme odgovornost. Pa ako je, na primer, time što je gađao druga bojama još i isprljao učionicu, onda ga „kaznimo“ i društveno korisnim radom da nedelju dana sređuje učionicu. Ali potrebno je da pre svega preuzme odgovornost, jer je to sasvim drugo u odnosu na to kada je nešto nametnuto.
Prestupnici sa dosijeom
Roditelj, pak, štite svoju decu, pa imamo predlog da se roditeljima nasilnika odredi društveno koristan rad. Da li je to besmisleno, jer opet nasilnik ne snosi posledice, već njegovu kaznu „odrađuje“ drugi.
– Opet je sličan psihološki mehanizam. Naravno da su roditelji odgovorni i nekada ćete zaista morati i njih da pozovete na odgovornost, naročito ako je reč o detetu mlađem od 14 godina. Ali mislim da je pre toga veoma bitno da pridobijete roditelja. Nećete ih pridobiti kaznom. To je onaj krajnji slučaj. Morate zaista da radite sa njima i da ih privučete na svoju stranu, da i on razumeju da je to u interesu deteta. Da razumeju da ako nekritički štiti dete, njemu čine medveđu uslugu. I za dete je bolje da sada ima neki društveno koristan rad od nedelju ili mesec dana, nego da za pet godina dobije zatvor od dve godine. Pozivam se i na istraživanja koja pokazuju da recimo između trećine i četvrtine tih malih nasilnika i prestupnika završi sa dosijeom u policiji do svoje 25 godine.
Kuda idemo kao društvo ukoliko se ono što se danas dešava kao trend vršnjačkog nasilja nastavi?
– Za svako normalno društvo bitno je da je stabilno i da može dalje da prenosi univerzalni pravi sistem vrednosti. Ako imate decu koja svojim ponašanjem promovišu i podržavaju nasilje u društvu, dobijate razoreno, nestabilno društvo. Društvo mora u osnovi da počiva upravo na suprotnim vrednostima, na solidarnosti, na saradnji, na toleranciji. Bitno je da se umesto promovisanja nekulture, primitivizma i nasilja promoviše tolerancija, empatija, razumevanja za drugoga, solidarnost, pravljenje kompromisa. To je jedino što može da nam obezbedi normalnu ljudsku zajednicu. U protivnom biće sve više kriminala i sve više ljudi koji su usamljeni, izolovani, nezadovoljni. I to je ono bure baruta na kojem sedimo.
Prvi korak
Ko treba prvi da povuče prvi korak u tom smeru?
– Imamo nevladin sektor koji se tim bavi, ali on nije dovoljno jak. Najmoćniji je onaj ko ima najveću ulogu u stvaranju sistema vrednosti, a to je pre svega država. Stvari može da menja onaj ko donosi zakone, dakle Skupština, ionajko izvršava te zakone, a to je Vlada. To ne može da bude samo problem Ministarstva prosvete. To je problem i Ministarstva zdravlja. Imate poremećenu i bolesnu decu, nismo ni brojali koje su sve posledice nasilja. Tu je i sistem pravosuđa, policija… To je zaista globalno, to je sistemski problem, koji se ne sme gledati kao problem nekih porodica ili škole. To je zaista problem svih nas.
Izvor: Ekspres
