Psihologija vršnjačkog nasilja: Šta znamo o deci i mladima će zlostavljati druge?

Psihologija vršnjačkog nasilja: Da li je genetika važan faktor?

Neka istraživanja na polju bihejvioralne genetike govore da postoji određeni nasledni aspekt nasilničkog ponašanja. Glavni dokazi potiču iz studije rađene na 1.116 porodica s blizancima istog pola, rođenim u Engleskoj i Velsu između 1994-1995. Istraživači su poredili jednojajčane (genetski identične) i dvojajčane (neidentične) blizance: ako je jedan blizanac uključen u nasilništvo, da li je uključen i drugi? Ako je visok stepen slaganja u slučaju jednojajčanih blizanaca, to ukazuje da postoji genetski uticaj; ukoliko je stepen slaganja niži, znači da je posredi uticaj okoline. Studija je pokazala prilično visok stepen naslednosti nasilničkog ponašanja.

Ovo, međutim, ne znači da su neka deca rođena da maltretiraju drugu, već može da znači da su neke karakteristike ličnosti, kao što su niska emocionalna regulacija, plahovita narav, impulsivnost i traženje senzacija delimično nasledne osobine, koje mogu povećati rizik ili mogućnost da osoba bude involvirana u nasilništvo. Neka istraživanja su nasilništvo povezala sa makijavelizmom (shvatanje da ljudima ne treba verovati i da je opravdano manipulisati njima) i psihopatijom (impulsivno, izazovno ponašanje i odsustvo empatije) i nedostatak emocija (odsustvo osećaja krivice, nedostatak empatije, iskorišćavanje drugih radi postizanja svojih ciljeva), a svaki od njih ima određeni stepen naslednosti i može dovesti do nasilničkog ponašanja.

Svakako da i okolina utiče na pojavu nasilničkog ponašanja. Veći broj istraživanja je pokazao da se loša komunikacija sa roditeljima i bilo kakvo nasilničko ponašanje u kući (bilo da je između roditelja, jednog roditelja i deteta, ili među braćom i sestrama) dovodi u vezu sa nasilničkim ponašanjem u školi. Osim toga, studije rađene u finskim osnovnim školama pokazale su da je pojava siledžijstva učestalija kada je vršnjačka grupa u odeljenju nasilnički orijentisana (ili poseduje negativne stavove prema žrtvama), dok se siledžijstvo ređe javlja ukoliko u odeljenju ima više branilaca.

Sve u svemu, deca koja su uključena u vršnjačko nasilje veoma su različita. Mnoga su impulsivna i plahovite naravi, lako se vređaju. Imaju manjak ili potpuni nedostatak empatije za tuđu patnju i primenjuju strategije moralne isključenosti mada mogu da budu veoma pametna u tome kako će manipulisati drugima i sprovoditi svoju volju. Sve je prihvaćenije mišljenje da deca za siledžijstvo dobijaju neku vrstu nagrade, odnosno zadovoljenje. To može biti u vidu iznuđivanja novca ili tuđih stvari, ali se uglavnom misli na uspostavljanje i održavanje dominantne pozicije u vršnjačkoj grupi i, uglavnom u doba adolescencije, tu su i uticajnost, moć i privlačnost (najčešće) u očima suprotnog pola. Za ovu pojavu se koristi termin hipoteza dominacije i sledi iz rezultata da se, iako većina dece ne opravdava siledžijstvo, nasilnici često smatraju moćnim i visoko se kotiraju. Naravno, ovo ne mora da bude tako i rasprostranjenost pojave mnogo zavisi od uslova i klime u školi.

Piter K. Smit, PSIHOLOGIJA VRŠNJAČKOG NASILJA – Kako sa nasilništvom u školi

Psihopolis, 2019.

• Kako razlikovati vršnjačko nasilje od dečje kavge?

• Zbog čega deca postaju nasilna?

• Kako se postaje nasilnik, a kako žrtva nasilnika?

• Kako pomoći detetu da se snađe u vršnjačkoj grupi?

• Kako da deca žrtve vršnjačkog nasilja prevaziđu traumu?

Dragocena knjiga svetskog stručnjaka za vršnjačko nasilje. Značajan doprinos rešavanju složenog problema koji se kod nas preterano pojednostavljuje.

Prof. dr Tatjana Milivojević, filozof i psihoterapeut,

Izvor: Detinjarije.com