Psiholozi: Nisu sada bitni sistemski uzroci, već da deca vide da će ovo dete biti kažnjeno. Granicu spustiti na 10 godina

Psiholog dr Željka Buturović i klinički psiholog Dušan Vuković, gostujući na televiziji Nova s govorili su o posledicama tragedije koja se u sredu desila u školi Vladislav Ribnikar i načinima da se spreči da se ona ponovi:

„Psihološka barijera je sada srušena, a ona jako štiti celo društvo od tih stvari koje ljudima ne padaju na pamet. A sada je odjednom to postala neka mogućnost, nešto što i drugima može da padne na pamet. Ta ideja se pojavila. Vide da je to moguće. Ali takođe vide i posledice. Mislim da je to sada jako kritično. Ne da ulazimo u te neke sistemske uzroke – ne znam rijaliti itd. Mislim da postoji ovde tendencija da svaku stvar u društvu koja se nekom ne sviđa, i koja objektivno nije dobra, sada vezujemo za ovo,“ rekla je Željka Buturović

„Lično mislim, kao neko ko svakodnevno radi sa decom i adolescentima, da on nije mogao da ima svest o tome i svest o samoj širini i težini zločina. Pitanje je da li i ovaj od 21 godine ima tu svest – verovatno je mogao da ima, jer je kroz neka životna iskustva mogao da prođe i kroz različite vidove gubitaka i da na nakoj sopstvenoj koži i na nekom emotivnom planu oseti šta znači izgubiti nekog – pod uslovom da nije dokazano psihopata,“ kaže Vuković

Da li je vršnjačko nasilje moglo biti uzrok tragedije, i da li je činjenica da je bio miran i tih mogla nešto da nam ukaže i da je to alarm? „A koliko ima mirnih i tihih, i koliko njih je pobilo ovolike ljude? Mi možemo sada te neke pojave kritikovati, ali ja apsolutno mislim da je to taj tip ličnosti, ali da se to ne dijagnostifikuje lako, jer je to ekstremno retka pojava. Ipak su te dijagnostičke kategorije bazirane na nekakvim normalnim populacijama i uobičajenim pojavama, ima tu i dosta politike i te kategorije se i stalno menjaju. Biće jako teško i psihijatrima da odrede šta je po sredi i da ga bilo gde svrstaju,“ smatra Željka Buturović.

Od čega zavisi da li će mlada osoba u tom razvojnom periodu biti imuna na te negativne komentare? „Zavisi od njegovih prethodnih iskustava, života u porodici, čuli smo od te majke da je sa njim razgovarano, da je to dete voljeno… E sad, bahatost, ok, pored toga što se rađa, ali se i neguje. Ja se opet vraćam na to, i smatram sopstvenom obavezom da ponovim, da mi treba da se bavimo ovde dostupnošću oružja. Njega je otac vodio u streljanu, učio ga da rukuje vatrenim oružjem. Naša deca uče po modelu, koji je došao ne samo iz Amerike, eto imate i Brejvika koji je pre 11 godina učinio sličan akt. Ono što je zajedničko je upravo to: „Ja hoću da budem poseban“,“ kaže Vuković.

Na pitanje, da li zahvaljujući medijima, sada svi mlađi od 14 godina sada znaju šta mogu da urade bez odgovornosti, i da li to znači porast kriminala, Željka Buturović je rekla: „Bukvalno je moje dete od 11 godina prokomentarisalo: „Pa čekaj, znači ako on nije kažnjen, onda znači da svako može da ubije?“ Za razliku od slučajeva u SAD gde su uvek u pitanju srednje škole i gde počinioci skoro uvek izvrše samoubistvo, ovde imamo dete, ja nisam videla nijedan takav slučaj, koje je sve isplaniralo, koje je napravilo listu za odstrel, koje je jako inteligentno i sprovelo je zamisao. I onda je nazvao policiju i predao se. Njemu nijednog trenutka nije palo na pamet da se ubije. Nazvao je sebe psihopatom i nije pokazao nikakvo kajanje. Neko će reći – pa to je samo dete od 13 godina. Apsolutno se ne slažem sa tim. I deca mlađa od njega apsolutno vrlo dobro znaju šta rade. Mi smo imali sad primer u Nemačkoj da su devojčice od 12 i 13 godina namamile svoju drugaricu na druženje, onda su je izbole noževima sa 50 uboda, zvale njene roditelje da kažu da je krenula kući, i onda su zajedno sa drugima tražile tu svoju prijateljicu. Naravno, pitanje je opet da li i njih čeka ikakva ozbiljna sankcija.

Zato mislim da je ovde mnogo važnije od tih nekih analiza – mi možemo da se bavimo i tim vršnjačkim nasiljem odvojeno, ali važno je da se nađe neki način da se ovo dete kazni. Da druga deca to vide.“

„U svojoj stručnoj praksi sam imao nekoliko dece koja su počinjavala dela namenjena lišavanju života neke druge osobe. To su ekstremno retki slučajevi u psihopatologiji dece i adolescenata. No ono što je karakterisično za tu decu je da određeni set simptoma i jasno vidljivih obrazaca ponašanja najavljuju te događaje. Takođe sam imao nekoliko pacijenata do sad koji su imali kojekakve spiskove, i slali određene poruke, ali nisu realizovali ova dela. Oni takođe imaju psihopatsku strukturu. Ja već deset godina pričam da naš penalni sistem prema deci i adolescentima ne valja. i da je upravo to ključ kako mi možemo da smanjimo stopu kriminala, da se penalni sistem prilagodi, kao što je u Engleskoj, Americi, Švajcarskoj, gde su deca odgovorna od 12. godine, a u Americi za teža krivična dela su podjednako odgovorna kao odrasli, i gde već od 10. godine treba da odgovaraju,“ kaže Vuković.

Oboje gostiju su se složili da bi granicu krivične odgovornosti u Srbiji trebalo spustiti na 10 godina.

„U Španiji roditelji krivično odgovaraju i idu u zatvor za vršnjačko nasilje koje su počinila njihova deca i imaju dobre rezultate,“ kaže Vuković.

„Imate decu koja ubijaju roditelje, to štoste  zapreteli i kaznili roditelja, ne mora uopšte da bude toliko značajno kada pričamo o takvim vrstama. Nisam protiv toga, ali mislim da deca moraju da budu kažnjena, i da to treba da bude jasno, da to bude primer na koji svi obraćaju pažnju. Jer pre svega deca prate to, deca koja tek dolaze,“ zaključuje Buturović.

Izvor: Detinjarije.com