Greške u odgajanju dece sastavni su deo roditeljstva, ali mogu biti i korisne ako se uoče na vreme. Većinu takvih grešaka roditelji naprave zbog prenaglašene potrebe da dete zaštite.

Ranko Rajović: 5 najčešćih grešaka koje roditelji prave do 4. godine života deteta

Ovih pet grešaka roditelji najčešće prave pri vaspitavanju dece, kaže dr Ranko Rajović.

Dr Ranko Rajović, doktor interne medicine, dugogodišnji predsednik Odbora za darovite međunarodnog udruženja Mensa i UNICEF-ov saradnik na projektu ranog podsticanja intelektualnog razvoja dece, osnivač Mense Srbije i Odseka za darovite Nikola Tesla Centra te jedan od najvećih autoriteta na ovim prostorima kad govorimo o vaspitanju i obrazovanju, otkriva najčešće greške koje roditelji rade do četvrte godine života svog deteta, a koje kasnije mogu uticati na čitav njegov život.

Roditelji svom detetu moraju da dopuste da nauči kako se pada

Istraživanja pokazuju da je broj razvojnih smetnji kod dece u porastu, puno dece ima poremećaj govora, motorički su slabija, a kasnije u školi ne mogu učiti i pamtiti, imaju slabu koncentraciju, sve češće se postavlja dijagnoza ADHD, impulzivna su, imaju nizak prag tolerancije, povećava se agresivnost.

Ni jednu grešku roditelj ne napravi namerno ili zlonamerno, većina grešaka se zapravo napravi iz dobre namere i potrebe da se dete zaštiti. Problemi se često prepliću. Sve više dece gubi osećaj odgovornosti, prezaštićena su, sve im je dozvoljeno, gube orjentaciju i izokreću sistem vrednosti. Iako problema ima više i delim ih u nekoliko kategorija, mnoge početne greške možemo pripisati neznanju.

“Korišćenje video igrica od najranijeg detinjstva poprima epidemiološke razmere. Prilikom igranja mozak radi drugačije, impulsi koji se smenjuju su veoma brzi, a to nije u skladu s dosadašnjom evolucijom i prirodnim razvojem mozga”

Greške u odgajanju dece sastavni su deo roditeljstva, ali mogu biti i korisne ako se uoče na vreme. Većinu takvih grešaka roditelji naprave zbog prenaglašene potrebe da dete zaštite. Potrebno je naglasiti da je zaštićivanje dobro, ali prezaštićivanje je štetno. I upravo u određivanju granice gde prestaje zaštićivanje i počinje prezaštićivanje nalazi se mudrost roditeljstva.

5 najčešćih grešaka koje roditelji prave

1. Fiksiranje bebine glave

Roditelji često drže glavu bebe kao da se radi o transportu pacijenta, glava je fiksirana, ne može se pomeriti ni levo ni desno ni za jedan centimetar. Ovo je greška, posebno u prvih 30 do 60 dana od rođenja, jer beba pomeranjem glave povezuje strukture u mozgu za koordinaciju pokreta ramena, vrata i glave.

Posledica fiksiranja glave vidi se kasnije u školi, kada dete ima problem s pisanjem. Roditelji često objašnjavaju da tako drže i fiksiraju glavu bebe jer im je to pedijatar rekao. To naravno nije tačno. Pedijatar daje savet “držite glavu”, a ne “fiksirajte glavu”. Roditelji uvek urade malo više da bi “zaštitili” bebu, a to malo više je zapravo greška. Možda bi najbolje bilo da roditelji dobiju savet da pridržavaju glavu.

2. Jednobojna dečja soba

Ima puno grešaka koje se naprave u razdoblju do 3. godine, a jedna od čestih grešaka je roze soba za devojčice i plava za dečake. Imao sam jedno predavanje kada je jedna mama rekla: “Uh, dobro je, mi smo kupili narandžastu sobu”. Naravno, i to je greška, jer prvih 30 dana od rođenja beba vidi mutno i raspoznaje kontraste, tako da je bolje da soba ima kontraste prvih 30 dana. Kontrasti su važni za razvoj mozga, pa je potrebno edukovati roditelje, kako bi se izbegle nepotrebne greške.

3. Prezaštićivanje deteta

Dete u prvim godinama uči bez prestanka. Formalno obrazovanje i učenje kakvo poznajemo dolazi kasnije, ali do tada je dete savladalo najteže gradivo – i to se sve odvija kroz igru i spontano. Retko koje dete će sa šest godina staviti ruku u šolju vrućeg čaja ili nesmotreno potrčati po ledu.

Biće mnogo opreznije u takvim situacijama, ne jer su mu roditelji 100 puta nešto ponovili, već zato što je do tada puno puta palo – na ravnom, na uzbrdici, na stepenicama, preko bare, na zemlji, travi, pločicama. Do tada je, iako toga nije svesno, veoma dobro naučilo kako se preko kojih površina prelazi, koja brzina je potrebna, nagib pri hodu, način hodanja. Čak i ako počne da pada, spretno će se dočekati.

Ovako bi bar trebalo da bude, ali znam da je broj neobičnih povreda pri padu dece sve veći. Dete koje sa sedam godina padne tako da slomi zube, a pritom ni dlanove ne ogrebe nije naučilo da pada. Ovo svakako nije njegova greška, ali je problem što je sa sedam godina kasno učiti te fundamentalne stvari.

4. Preterana upotreba novih tehnologija

Korišćenje video-igrica od najranijeg detinjstva poprima epidemiološke razmere. Prilikom igranja mozak radi drugačije, impulsi koji se smenjuju veoma su brzi, a to nije u skladu s dosadašnjom evolucijom i prirodnim razvojem mozga. Kao da smo okrenuli leđa prirodi i deca plaćaju visoku cenu za to, jer mi smo sastavni deo prirode i naš razvoj zavisi od okruženja u kojem odrastamo.

Deca sve češće odlaze u virtualni svet i tamo provode po jedan ili dva sata svakog dan. Na taj način smanjuju vreme za trčanje, skakanje, tj. običnu dečju igru. Dete se veže za računar i video-igrice, jer to postaje izvor stimulacije, tamo dožive sreću, iščekivanje, tugu, radost, dobro raspoloženje i pokušavaju sve više i više vremena da budu u tom svetu.

1 2 Sledeća strana

Podeli tekst: