Deca se ne razlikuju samo između sebe. Kod jednog dete ta mogu da postoje razlike kada je reč o napredovanju u određenim oblastima razvoja. Tako, recimo, dete u određenom uzrastu nejednako napreduje u razvoju govora i motorike. Ono ume da hoda već u dvanaestom mesecu života, a svoju prvu reč izgovara tek u dvadeset i četvrtom mesecu.
Kako posebnosti i razlike u razvoju deteta deluju na njegov napredak objasnili smo u nastavku, stavljajući u središte njegovo istraživačko ponašanje. Svako dete određeni predmet najpre istražuje ustima, zatim šakama, da bi ga na kraju samo posmatralo. S obzirom na to da deca imaju različiti karakter, ne možemo da odredimo sa sigurnošću u kom uzrastu će dete pokazati zainteresovanost za svoju okolinu, kolikog intenziteta će ta zainteresovanost biti i koliko dugo će ona trajati.
Svi razvojni stadijumi i načini ponašanja nastupaju kod svakog deteta u različitom periodu i drugačije se ispoljavaju. Svako dete posebno je biće. Šta bi roditelji trebalo da učine kako bi se prilagodili posebnosti i potrebama svog deteta?
Mnogi postupci roditelja nisu rezultat prethodnog planiranja. Naime, roditelji intuitivno osećaju kako će se njihovo dete ponašati. Kada majka podiže dete iz kreveca, uzima ga u naručje i instinktivno počinje da ga ljuljuška kako bi se umirilo. Majka oseća kojom brzinom treba da podigne dete, koji položaj mu najviše odgovara i na koji način može daga najbrže umiri. Bez ove urođene sposobnosti da razume ponašanje svog deteta i da na njega reaguje, nijedan roditelj ne bi mogao da vaspitava svoje dete.
„Na roditelje utiču i saveti rođaka i bliskih prijatelja, kao i informacije iz različitih medija. Zato mnogi od njih smatraju da će, recimo, beba stara tri meseca prespavati čitavu noć.“
Pored intuicije, važnu ulogu u vaspitanju dece igraju i iskustva koja su roditelji stekli u detinjstvu. Na vaspitne metode roditelja utiče odnos koji su kao deca gradili sa svojim roditeljima i osećanja koja ih vezuju za sopstveno detinjstvo. Što je dete starije, to više usvaja vrednosti i osnovna pravila ponašanja od svojih roditelja. Kada je reč o vaspitanju dece, na roditelje takođe utiču i saveti rođaka i bliskih prijatelja, kao i informacije iz različitih medija. Zato mnogi od njih smatraju da će, recimo, beba stara tri meseca prespavati čitavu noć, da će prohodati u prvoj godini i izgovoriti svoju prvu reč u drugoj godini života. Međutim, to se retko deša va zato što se svako dete razvija različitim tempom. Takve pretpostavke dovode do toga da se roditelji razočaraju zbog neispunjenih očekivanja i da postaju nesigurni. Roditelj, reci mo, očekuje da jednogodišnje dete spava dvanaest sati tokom noći. Postoje deca koja podležu ovom pravilu, ali u većini slučajeva to nije moguće. Određeni broj dece može da spava i do petnaest sati tokom noći, dok je nekoj od njih dovoljno devet do deset sati sna. Šta se događa kada roditelji uspavaju bebu u devetnaest časova očekujući da će se ona probuditi
tek u sedam časova ujutru, iako joj je dovoljno samo deset sati sna? Naime, doći će do toga da dete uveče neće moći da zaspi, da će se buditi više puta u toku noći, ili da će ujutru biti budno pre očekivanog vremena. U najgorem slučaju roditelji će se suočiti sa sva tri navedena primera. Dete kome je dovoljno deset sati sna tokom noći neće se brže razvijati zato što mora da leži dvanaest sati u krevecu.
