Kao da se sve svelo na zadovoljavanje bazičnih dečjih potreba – da imaju krov nad glavom, jedu, igraju se i nekako rastu kao korov. Onda izrastu u bršljen. Mene bršljen u zemlji koja u mnogim segmentima liči na džunglu, zaista plaši. Jer jednog dana u Srbiji će živeti samo bršljeni. Neće više biti ni belih rada ni ljubičica. Zemlja će nam postati šuma iz „Veštice iz Blera“.
Kao da se sve svelo na zadovoljavanje bazičnih dečjih potreba – da imaju krov nad glavom, jedu, igraju se i nekako rastu kao korov. Onda izrastu u bršljen.
Kad malo porastu- krivićete školu, kad budu još veći- prećićete na sistem, a oni će u srednjim godinama za sve optužiti baba ujnu koja živi u Americi i nije im ostavila nasledstvo. Možda okrive i vas što su ostali ukopani, što je jedina širina koju poseduju ona u baratanju psovkama i mržnjom.
Slika je dragi roditelji, ipak malo šira od one koju imate kada smrknuti i umorni dođete s posla bez volje za bilo čim. Vreme je relativno, a taj jedan sat dnevno koji ne odvajate za svoju decu može da ugrozi čitave generacije. Jer vaše dete će jednog dana imati decu, i tako u krug. Zamislite svoje unuke, praunuke, čukununuke – umorne, bezvoljne, proste, besne, kako u 22. veku žive u Srbiji. Nesrećni. Nigde cveća, samo mračna šuma puna bršljena.
Ljudi, saberite se! Ne dajte im da psuju i pljuju jedni druge, naučite ih da se smeju, šale, prave kerefeke i budu prava deca. Čak i kad vas mrzi najviše na svetu. Tu obavezu ste prihvatili kada ste rešili da ih imate. Trgnite se! Oni porastu u trku. Ne gubite vreme. Pokušajte da prevaspitate prvo sebe, pa onda i njih. Ništa ne boli, a baš prija.
Izvor: Noizz.rs
