Roditeljima nevaspitane dece: Pretvorili ste Srbiju u horor!

Imate dobar alibi da se ne bavite njima, jer živite u Srbiji. A tu je sve teško, i nema se vremena, i kriza udara već 20 godina, grcate za parama, a vaša deca za pažnjom.

Piše: Ivana Stojanov

Tuđa govna ne mirišu bolje nego domaća. Bez obzira što unapred vidim komentare tipa “idi ako ti ne valja” uz bujicu sočnih psovki, jedna slika sa skorašnjeg godišnjeg odmora mi ne izlazi iz glave.

Ski škola za decu. Baš mali pilići, čini se da bolje skijaju nego što hodaju. Predvodi ih nasmejani instruktor. Pravili su pauzu i sada su se vratili ka stazi, svi su stavili skije. Svi osim jednog malog koji ne može pancericom da ubode vez. Jer vez je spušten, a on je lagan, pa ne uspeva da ga otkači. Trudio se neko vreme, svi su ga strpljivo čekali, instruktor mu dobacuje: “Jače!” Onda na meni pomalo razumljivom stranom jeziku kaže ostaloj deci da pomognu drugaru. Oni ushićeni skaču na taj neposlušni vez, njih desetoro se trude da ga otkače i cerekaju se, zagrcnu se od smeha. Mali čija je skija, stoji iznad njih i zadivljeno ih gleda. Pošto uspeju u misiji, on raširi ruke, a svi ga grle i smeju se. Onda dođu do instruktora i svi ga zagrle, nešto se šale.

Gledam to s potpuno blentavim izrazom lica i mislim na dva parka pored moje zgrade. Kad god uđem u te parkove, ima mnogo dece istog uzrasta. Dok šetam psa, često se stresem od psovki koje čujem iz tih malih usta. Zvuči neprirodno, žulja uši. Svaki put se okrenem da vidim lice devojčice koja izgovara “puši ga”, i budem zgrožena. Često mama ili baka sedi na par koraka od nje. Priča s mamom dečaka koji joj je uzvratio: “Kurvo raspala”. Niko ne reaguje. Stavim kapuljaču, krenem dalje. Mnogo puta sam stavila tu kapuljaču.

Dok šetam psa, često se stresem od psovki koje čujem iz tih malih usta. Zvuči neprirodno, žulja uši.

Dok sam gledala te male skijaše koji su me pretvorili u sentimentalnu slinu s blagotelećim izrazom lica, mislim kako su klinci iz parka i ovi – rumeni, fini i nasmejani zapravo potpuno isti. Sva ta deca su divna.

Niste divni vi, koji ste rešili da ih imate, pa ste u nekom trenutku shvatili da imate dobar alibi da se ne bavite njima, jer živite u Srbiji. A tu je sve teško, i nema se vremena, i kriza udara već 20 godina, grcate za parama, a vaša deca za pažnjom.

Imam pitanje za roditelje dece iz parka. Na koji način vas je besparica sprečila da decu naučite rečima “izvoli”, “hvala”, “molim”, “izvini”, “volim te”? Kad su vas zvali u vrtić zbog prvih problema s disciplinom, šta ste uradili? Batine za dete ili pretnja vaspitačici? Možda ste negirali problem uz “ne znam šta mu je, ja sam šokiran(a)”, a onda po izlasku iz vrtića momentalno počeli da psujete?

Nije vam palo na pamet da ste vi najvažniji model ponašanja svom piletu? Ako ono koristi određen fond reči, zar vam razgovor nije logičan korak?

Ne znam kada i kako smo izgubili volju i želju da pazimo ono što nam je najvažnije. Sigurna sam da su i mamama koje u parkovima ne čuju i ne vide razuzdane klince, oni ipak prioritet. Život bi dale za njih, ali ne i pet minuta razgovora.

1 2 Sledeća strana