Škola prema principima pedagoga Jaspera Juula

Škola u infarktnom stanju

U današnje smo vreme izloženi različitim pritiscima okoline i zahtevnih poslovnih okruženja, očekivanjima članova porodice i pojačanom stresu koji oblikuje našu svakodnevicu. U nekim situacijama znamo da budemo gotovo u pred­infarktnom stanju, ali doživljavaju li to i naša deca – u školi?

Da li su se škola i obrazovni sistem kakav danas poznajemo ipak pokazali nedovoljnim, neprikladnim i možda pre svega, štetnim? To pitanje postavlja i Jesper Juul, jedan od najpoznatijih svetskih pedagoga koji još dodatno zaoštrava ovu raspravu u svojoj novoj knjizi „Škola u infarktnom stanju“, koju je nedavno objavilo Znanje.

Jesper Juul

Danac Jesper Juul je porodični terapeut koji je svetsku slavu stekao kao autor jedne od najpopularnijih knjiga o vaspitanju krajem 20. veka, Vaše kompetentno dete – prema novim temeljnim porodičnim vrednostima. Nakon što je prevedena na engleski, a kasnije i na mnoge druge jezike, 2001. godine knjiga je izazvala veoma snažne reakcije i rasprave o vaspitanju i ulozi roditelja u savremenoj porodici. Roditeljstvo se, prema ovom stručnjaku, nalazi na ras­kršću između tradicionalnog modela, koji insistira na poslušnosti, konformizmu pa čak fizičkom i emotivnom nasilju, i nove paradigme vaspitanja koja promoviše toleranciju, uvažavanje i ravnopravnost dece i odraslih.

Od samih početaka svog terapeutskog rada Juul je veliku pažnju posvetio i nastavnicima i školama kao neobično važnom segmentu dečjeg razvoja i sazrevanja. Na tom tragu nastavio je da istražuje i piše knjige o vaspitanju, porodici i obrazovnom sistemu te je u sklopu svoga rada 2004. godine osnovao i međunarodnu organizaciju Familylab koja u mnogim evropskim zemljama, pa tako i u našoj, osmišljava i nudi seminare, predavanja i radionice roditeljima i stručnjacima koji rade s decom i mladima.

Svakodnevni pritisci u školama

U knjizi Škola u infarktnom stanju autor nije pokrenuo diskusiju o sadržaju nastavnog gradiva ni o unapređenju školskog uspeha i postignuća, nego je započeo važnu raspravu o svakodnevnim procesima koji se u školama zbivaju između učenika, nastavnika i roditelja.

Nije napisao knjigu poput američkih hitova o tome kako u pet koraka izgraditi dobru školu, nego vodič koji će roditeljima, nastavnicima pa i učenicima dati neke osnovne smernice, ideje i predloge o tome kako učiniti školu kreativnim i veselim mestom za učenje, a ne mestom gde caruju pritisak, nepoverenje i kontrola.

Naš je školski sustav potpuno orijensiran na uspeh, dakle sticanje što boljih ocena i što više sadržajnog znanja, a ne na istinsko razumevanje nastavne građe, razvijanje kompetencija i veština, u koje se ubrajaju i ljudski odnosi.Kako ističe Juul, svaki nastavnik vrši uticaj i odgaja dete svojom prisutnošću i primerom, dakle svojom osobnošću, a ne samo stručnim znanjem iz pojedinog predmeta.

Deca tačno znaju što im je loše

Dete bi trebalo učiti vođenju, ali i dobrim odnosima. A to će najbolje naučiti ako učitelj s njim razvije tolerantan i uvažavajući dijalog, poštujući njegovo mišljenje i stavove, ali pre svega treba da inicira otvoren i iskren razgovor o ponašanju i problemima koji muče učenika. Kompetencija u odnosima prvenstveno iziskuje ozbiljno shvatanje misli i osećanja učenika.

Mnogi profesori tvrde da nemaju vremena za takve razgovore iako za njih najčešće nije potrebno puno vremena, nego ozbiljan i zainteresovan pristup jer deca po pravilu u većini slučajeva tačno znaju zašto im je loše ili zbog čega imaju neki problem.

Dragi markiranti!

U ravnopravnom dijalogu svi učesnici uspevaju da izraze svoje misli, osećanja, snove i ciljeve, umesto da teoretišu ili govore ne obazirući se na ostale. Možda najbolji primer za to Juul daje kada navodi odlomak iz govora jednog školskog ravnatelja pre letnjih školskih praznika: „Drage učenice i učenici, protekle školske godine devedeset i dva posto vas je redovno pohađalo nastavu. To nas veseli i zato vam želimo zahvaliti. S onih osam posto koji nisu dolazili, rado bismo razgovarali nakon praznika, jer samo od vas možemo naučiti kako ovu školu učiniti boljom.“

Nakon praznika, usledili su razgovori s tim učenicima, koji su bili puni razumevanja, tolerancije i iskrenog zauzimanja nastavnika u rešavanju njihovih problema. Sledeće godine postotak nedolazaka se smanjio na tri posto.

Samopouzdanje profesora

Ukratko, rešenje leži u razvijanju samopouzdanja nastavnika i njegove samosvesti, dakle u osvešćivanju sopstvenih potencijala, ali i nedostataka kao i iskrenom odnosu prvenstveno prema samome sebi. Juul dodatno naglašava da brojni odrasli imaju zajednički problem – ne mogu reći „da“ onda kada misle „da“ i ne mogu reći „ne“ onda kada misle „ne“, za razliku od dece koja tu sposobnost imaju od ranih dana, ali se ona vremenom, zbog uticaja okoline i vaspitanja, naprosto izgubi.

Primenjeno na škole, to znači da moramo izgraditi kulturu u kojoj se svako mora osjećati poštovan i uvažen i u kojoj niko neće biti prisiljen da se oseća krivim bez obzira na ono šta misli. Nastavnici, pre svega, sami sebe moraju početi da shvataju ozbiljno – s jedne strane, da prouče svoje profesionalne potrebe, lične i stručne granice, a s druge strane, da prihvate odgovornost za kvalitet interakcije s učenicima.

Srž vaspitanja i obrazovanja

Juul ističe da je glavna pretpostavka nove škole upravo saradnja između učenika, roditelja i nastavnika. Nova škola tako treba da postane mesto partnerstva, a ne mesto dominacije i potčinjenosti. Danski terapeut smatra da se prvi korak koji treba učiniti odnosi na promenu kvaliteta odnosa između nastavnika i učenika. Učenik treba da postane ravnopravan sagovornik i saigrač u obrazovnom sistemu, umesto da bude marioneta i mali poslušnik koji iz­vršava dane mu zadatke.

Ako postavimo srž vaspitanja i obrazovanja na taj način, trebalo bi da zaboravimo tradicionalna načela vaspitanja koja smatraju da „deca nisu pravi ljudi od rođenja pa treba da budu podvrgnuta jakom uticaju i manipulaciji odraslih, kao i da kako moraju da dođu u određeni uzrast da bi ih smatrali ravnopravnim i pravim ljudima“. Vaspitanje koji uključuje moraliziranje, netolerantnost i zapovedanje razorno deluje na dečje samopoštovanje. Savremeno vaspitanje treba da bude utemeljeno na razumevanju, toleranciji i demokratiji između roditelja i dece.