Škola prema principima pedagoga Jaspera Juula

Deca danas dobijaju ogromnu količinu informacija, ali, umeju li da ih praktično upotrijebljavaju kad izađu iz škole? Vodeći evropski pedagog Jesper Juul ističe kako decu u školi treba da učimo sticanju poverenja u same sebe, izražavanju i socijalnim veštinama, ali da bismo u tome uspjeli, moramo u potpunosti da promijenimo obrazovni sistem.

Škola u infarktnom stanju

U današnje smo vreme izloženi različitim pritiscima okoline i zahtevnih poslovnih okruženja, očekivanjima članova porodice i pojačanom stresu koji oblikuje našu svakodnevicu. U nekim situacijama znamo da budemo gotovo u predinfarktnom stanju, ali doživljavaju li to i naša deca – u školi?

Da li su se škola i obrazovni sistem kakav danas poznajemo ipak pokazali nedovoljnim, neprikladnim i možda pre svega, štetnim? To pitanje postavlja i Jesper Juul, jedan od najpoznatijih svetskih pedagoga koji još dodatno zaoštrava ovu raspravu u svojoj novoj knjizi “Škola u infarktnom stanju”, koju je nedavno objavilo Znanje.

Jesper Juul

Danac Jesper Juul je porodični terapeut koji je svetsku slavu stekao kao autor jedne od najpopularnijih knjiga o vaspitanju krajem 20. veka, Vaše kompetentno dete – prema novim temeljnim porodičnim vrednostima. Nakon što je prevedena na engleski, a kasnije i na mnoge druge jezike, 2001. godine knjiga je izazvala veoma snažne reakcije i rasprave o vaspitanju i ulozi roditelja u savremenoj porodici. Roditeljstvo se, prema ovom stručnjaku, nalazi na raskršću između tradicionalnog modela, koji insistira na poslušnosti, konformizmu pa čak fizičkom i emotivnom nasilju, i nove paradigme vaspitanja koja promoviše toleranciju, uvažavanje i ravnopravnost dece i odraslih.

Od samih početaka svog terapeutskog rada Juul je veliku pažnju posvetio i nastavnicima i školama kao neobično važnom segmentu dečjeg razvoja i sazrevanja. Na tom tragu nastavio je da istražuje i piše knjige o vaspitanju, porodici i obrazovnom sistemu te je u sklopu svoga rada 2004. godine osnovao i međunarodnu organizaciju Familylab koja u mnogim evropskim zemljama, pa tako i u našoj, osmišljava i nudi seminare, predavanja i radionice roditeljima i stručnjacima koji rade s decom i mladima.

Svakodnevni pritisci u školama

U knjizi Škola u infarktnom stanju autor nije pokrenuo diskusiju o sadržaju nastavnog gradiva ni o unapređenju školskog uspeha i postignuća, nego je započeo važnu raspravu o svakodnevnim procesima koji se u školama zbivaju između učenika, nastavnika i roditelja.

Nije napisao knjigu poput američkih hitova o tome kako u pet koraka izgraditi dobru školu, nego vodič koji će roditeljima, nastavnicima pa i učenicima dati neke osnovne smernice, ideje i predloge o tome kako učiniti školu kreativnim i veselim mestom za učenje, a ne mestom gde caruju pritisak, nepoverenje i kontrola.

Naš je školski sustav potpuno orijensiran na uspeh, dakle sticanje što boljih ocena i što više sadržajnog znanja, a ne na istinsko razumevanje nastavne građe, razvijanje kompetencija i veština, u koje se ubrajaju i ljudski odnosi.Kako ističe Juul, svaki nastavnik vrši uticaj i odgaja dete svojom prisutnošću i primerom, dakle svojom osobnošću, a ne samo stručnim znanjem iz pojedinog predmeta.

Deca tačno znaju što im je loše

Dete bi trebalo učiti vođenju, ali i dobrim odnosima. A to će najbolje naučiti ako učitelj s njim razvije tolerantan i uvažavajući dijalog, poštujući njegovo mišljenje i stavove, ali pre svega treba da inicira otvoren i iskren razgovor o ponašanju i problemima koji muče učenika. Kompetencija u odnosima prvenstveno iziskuje ozbiljno shvatanje misli i osećanja učenika.

Mnogi profesori tvrde da nemaju vremena za takve razgovore iako za njih najčešće nije potrebno puno vremena, nego ozbiljan i zainteresovan pristup jer deca po pravilu u većini slučajeva tačno znaju zašto im je loše ili zbog čega imaju neki problem.

Dragi markiranti!

U ravnopravnom dijalogu svi učesnici uspevaju da izraze svoje misli, osećanja, snove i ciljeve, umesto da teoretišu ili govore ne obazirući se na ostale. Možda najbolji primer za to Juul daje kada navodi odlomak iz govora jednog školskog ravnatelja pre letnjih školskih praznika: „Drage učenice i učenici, protekle školske godine devedeset i dva posto vas je redovno pohađalo nastavu. To nas veseli i zato vam želimo zahvaliti. S onih osam posto koji nisu dolazili, rado bismo razgovarali nakon praznika, jer samo od vas možemo naučiti kako ovu školu učiniti boljom.“

Nakon praznika, usledili su razgovori s tim učenicima, koji su bili puni razumevanja, tolerancije i iskrenog zauzimanja nastavnika u rešavanju njihovih problema. Sledeće godine postotak nedolazaka se smanjio na tri posto.

Samopouzdanje profesora

Ukratko, rešenje leži u razvijanju samopouzdanja nastavnika i njegove samosvesti, dakle u osvešćivanju sopstvenih potencijala, ali i nedostataka kao i iskrenom odnosu prvenstveno prema samome sebi. Juul dodatno naglašava da brojni odrasli imaju zajednički problem – ne mogu reći „da“ onda kada misle „da“ i ne mogu reći „ne“ onda kada misle „ne“, za razliku od dece koja tu sposobnost imaju od ranih dana, ali se ona vremenom, zbog uticaja okoline i vaspitanja, naprosto izgubi.

Primenjeno na škole, to znači da moramo izgraditi kulturu u kojoj se svako mora osjećati poštovan i uvažen i u kojoj niko neće biti prisiljen da se oseća krivim bez obzira na ono šta misli. Nastavnici, pre svega, sami sebe moraju početi da shvataju ozbiljno – s jedne strane, da prouče svoje profesionalne potrebe, lične i stručne granice, a s druge strane, da prihvate odgovornost za kvalitet interakcije s učenicima.

Srž vaspitanja i obrazovanja

Juul ističe da je glavna pretpostavka nove škole upravo saradnja između učenika, roditelja i nastavnika. Nova škola tako treba da postane mesto partnerstva, a ne mesto dominacije i potčinjenosti. Danski terapeut smatra da se prvi korak koji treba učiniti odnosi na promenu kvaliteta odnosa između nastavnika i učenika. Učenik treba da postane ravnopravan sagovornik i saigrač u obrazovnom sistemu, umesto da bude marioneta i mali poslušnik koji izvršava dane mu zadatke.

Ako postavimo srž vaspitanja i obrazovanja na taj način, trebalo bi da zaboravimo tradicionalna načela vaspitanja koja smatraju da „deca nisu pravi ljudi od rođenja pa treba da budu podvrgnuta jakom uticaju i manipulaciji odraslih, kao i da kako moraju da dođu u određeni uzrast da bi ih smatrali ravnopravnim i pravim ljudima“. Vaspitanje koji uključuje moraliziranje, netolerantnost i zapovedanje razorno deluje na dečje samopoštovanje. Savremeno vaspitanje treba da bude utemeljeno na razumevanju, toleranciji i demokratiji između roditelja i dece.

1 2 Sledeća strana