Dete se protivi, ne želi, pruža otpor – i odmah čujemo: „Ima specifičan nervni sistem.“ Roditelj odustaje od granice, a stručnjak često klima glavom u znak razumevanja. I tako iz kruga u krug, propuštamo da vidimo da dete zapravo prolazi kroz sasvim normalnu fazu razvoja – onu u kojoj traži pravila sveta, proverava granice i čeka naš odgovor da bi se osećalo bezbedno. U tom odgovoru ne sme biti ni grubosti ni krivice. Samo jasnoće. A mi, sve češće, bežimo u nalepnicu „osetljivosti“ i propuštamo da deci damo ono što im zaista treba: strukturu, doslednost i emocionalnu sigurnost.
Roditelji danas hodaju po žici. S jedne strane žele da ne ponove greške svojih roditelja, a s druge ne znaju gde je granica između empatije i popuštanja. I čim naiđu na dečje „neću“, „ne ide mi se“, „ne sviđa mi se“ – savest počinje da radi. Jer negde su pročitali da pritisak stvara traumu. I tako se i sasvim prirodna dnevna drama oko oblačenja, jela ili polaska u vrtić doživljava kao nešto što mora da se „poštuje“. Čak i kada dete nije uznemireno, već samo ispipava pravila igre.
U tim trenucima, roditelji ne dobijaju uvek jasnu poruku ni od stručnjaka. U želji da razumeju dete, mnogi i sami ulaze u pasivnu ulogu, izbegavaju da daju jasan okvir, a ponašanja poput tvrdoglavosti, manipulacije ili potpunog odbijanja saradnje tumače kao deo osetljivosti. Tako se gubi prostor za postavljanje zdravih granica. Umesto da se detetu pomogne da nauči da emocije ima pravo da oseća, ali da one ne znače da može sve, odrasli staju po strani.
Roditelji danas hodaju po žici. S jedne strane žele da ne ponove greške svojih roditelja, a s druge ne znaju gde je granica između empatije i popuštanja.
Posledice toga nisu male: deca koja odrastaju bez jasnog „ne“ često ne razviju osećaj za druge. Ne zato što su loša, već zato što ih niko nije naučio da svet nije dužan da se prilagođava svakom njihovom impulsiću. Ta deca kasnije postaju adolescenti koji loše podnose autoritet, pravila, neuspehe. Vršnjaci ih izbegavaju jer ne umeju da funkcionišu u grupi, a oni ostaju zbunjeni – jer su sve do tada verovali da su posebni.
A prava hipersenzitivna deca? Njih deca obožavaju. Njihova osetljivost je duboka i topla, često su vrlo prilagodljiva kada se osećaju sigurno, saosećajna su i nežna. Ono što ih najčešće izdvaja – makar laički gledano – jeste blagi, gotovo neprimetni strah koji ih prati kada ulaze u nove situacije, kada su izloženi jakim stimulansima ili emocijama drugih ljudi. Taj strah nije dramatizovan, ali je stalan – kao tiha senka njihove senzibilnosti.
Ima još jedna posledica o kojoj se retko govori – a najviše pogađa upravo pravu hipersenzitivnu decu. Kada svi počnu da se nazivaju osetljivima, svet se prilagođava frci i buci, a ne međusobnom poštovanju i prijatnom okruženju. Granice se brišu, pravila se relativizuju, svaka nelagodnost proglašava se nasiljem. A upravo tim tihim, nežnim, istinski senzitivnim dušama – haotičan svet bez reda i strukture nanosi najveću štetu. Njima treba jasno šta se sme, a šta ne. Njima treba predvidivost, stabilnost i dosledni odnosi. Njima ne prija buka, impulsivnost i stalno kršenje granica.
Zato je važno da kao roditelji i stručnjaci ne koristimo etiketu hipersenzitivnosti kao izgovor. Niti da je dajemo olako. Ne zbog nas, već zbog dece – i to ne samo one „teške“, već i one tihe, koje često i ne traže pomoć, ali pate jednako, ako ne i više.
Pravo razumevanje ne isključuje granice. Naprotiv – ono ih postavlja sa ljubavlju. Jer samo u svetu u kom znamo šta možemo da očekujemo – možemo i da se osećamo sigurno.
Autor: Snežana Golić
