U jednoj porodici, tata svako veče sedi u tišini, čita knjigu i ne voli previše priče. Mama u to vreme zove sestru, prijateljicu, komentariše događaje s posla i živo priča čak i dok pere sudove. Njihov osmogodišnji sin sve to upija.
Kada mama podigne ton jer je uzbuđena, dete se trgne – iako nije ljuta. Kada tata treći dan zaredom ćuti za večerom, dete pomisli da je nešto pogrešno uradilo. Iako niko ništa nije rekao direktno – ono oseća.
Tata voli red i tišinu. Mama voli spontanost i ljude. Dete ne zna gde da se smesti – jer ono oseća i jedno i drugo, i često pokušava da „izravna“ razlike, da popravi raspoloženje, da utiša sebe da bi bilo mirno za tatu, ili da bude veselo da bi pratilo mamu.
Pročitajte i: Perfekcionizam pod maskom ljubavi: Kada je mama previše dobra, a dete previše osetljivo
A zapravo, dete samo pokušava da se snađe u svetu u kom su svi različiti.
Zato je važno:
– Da roditelji priznaju detetu da su različiti – i da to nije opasno.
– Da se ne pretvara napetost u šapat i tišinu – jer hipersenzitivno dete oseća i ono što se ne kaže.
– Da se kaže naglas: „Tata danas ćuti jer je umoran, nije ljut“, ili: „Mama je glasna jer je srećna, ali ako ti to smeta, možemo pričati tiše.“
Različitost u porodici je prelepa – ako svi imaju pravo da budu ono što jesu.
Ali može biti i opasna – ako neko od članova pokušava da nametne svoj način kao jedini ispravan.
U takvoj tišini i buci, dete uči da svet nije crno-beli – već šaren, bogat i složen. Ako mu to dozvolimo.
Autor: Snežana Golić
