„Kritika ne mora da podrazumeva grubost, već konstruktivnost,a to znači primenu sledećih koraka: prvi, da se prvo pohvali detetovo ponašanje, recimo ako je izmrvio ili prosuo nešto, rečima ‘ti si inače uredan’. Onda ga u drugom koraku ‘kritikujemo’, ali ne ličnost, nego ponašanje: ‘Sad kad si to izmrvio/la, ja sam razočaran/a i nezadovoljan/a.’ Treći korak porazumeva da se jasno i konkretno kaže šta se očekuje od deteta: ‘Da budeš uredan.’ Tu se dete poziva na empatiju, a ne etiketira se smotan si/debeo si/trapav si. Te ‘ti’ kritike koje etiketiraju, potpuno su neproduktivne jer dovode do otpora i dete tada ima potrebu da se inati. One zatvaraju komunikaciju, stvaraju odbojnost čak i kod odraslih osoba i ne motivišu na promenu, za razliku od ‘ja’ poruka.“
Ona je kazala i da se roditelji ustručavaju da koriste „ja“ poruke jer misle da gube autoritet, ali ako dete dobija mnogo etiketa, steći će lošu sliku o sebi i može izgubiti samopouzdanje, a drugo, može usvojiti pogrešan model etiketiranja, u odnosu na sebe i druge. Mi se jednako loše osećamo kad sebe etiketiramo kao kad nas etiketiraju drugi.
„Pohvala mora da bude realna, to znači ne da se dete hvali za svaku sitnicu, već kad savlada radnju koja je postavljena kao cilj. Na primer, kad uči da vozi bicikl, nećemo ga hvaliti čim sedne na bicikl, već kad bude naučio da drži ispravno volan ili ravnotežu i slično. Ako nešto što dete radi nije dovoljno dobro, treba mu ukazati na greške, ako na primer precrtava neku sliku i to nije učinilo dobro, onda ćemo mu to i reći. Ako ga previše hvalimo, steći će nerealnu sliku o sebi, i kad se prvi put susretne s kritikom u susretu s vršnjacima u dečjem kolektivu, doživeće to kao veliki poraz, ili ozbiljan problem.“
I nije dovoljno samo postaviti ciljeve, već naći njihovu pravu meru. Možda mnogi misle da je njihovo dete genijalno ili da treba da iskoristi svoj puni potencijal, ali to ne znači da će uspeti ako ga gurnemo preko svih granica. Ali, nije dobro ni biti previše popustljiv prema mališanu ni u ovoj sferi. „Roditelji koji postavljaju niske zahteve dovode do toga da se deca isfrustriraju prilikom prvog neuspeha, ali detetu škode i onda kada mu postavljaju previsoke ciljeve, jer možda precene dete i njegove kapacitete, što čini da se ono oseća neuspešno i obehrabreno.
Bitno je imati realnu sliku o detetu, njegovim potencijalima i sposobnostima, i ako roditelj to ne ume da proceni, treba da se obrati stručnjacima, ili vaspitačima. Pogubna su i poređenja s drugom decom, bilo u porodici ili s vršnjacima jer se tako stvaraju rivalski odnosi.“
U Srbiji je iskustvo, kaže Ljiljana Filipović, da se deca nedovoljno hvale, češće kritikuju nego pohvaljuju, pa zato i imamo veliki broj odraslih koji ne umeju da prime kompliment. „Ako je roditelj stalno grub, osoran, viče, naravno da će dete imati emocionalne posledice, najmanje nedostatak samopouzdanja, ili će samo postati zatvoreno ili agresivno po uzoru na njih. Nije problem ako roditelj ponekad bude grub ili se izviče na dete jer svi roditelji greše, nekad manje, nekad više, ali je strašno ako se to događa u kontinuitetu. Povremene greške neće ostaviti posledice, ali stalna agresivnost hoće. Poruka roditeljima je da uče o roditeljstvu jer su izazovi koji napolju čekaju decu izuzetno veliki.“
Izvor: Nedeljnik
