Piše: Jasmina Jovanović
Nema dana da ne krenem s jednom istom maštarijom. Da ne moram da radim. Da nam je dovoljna za život jedna plata. Nikakvo luksuziranje, samo normalan život, isti ovakav kao i do sada, ali da ja budem kod kuće, sa svojom decom.
Onda se setim koliko majki vapi za bilo kakvim poslom. Manje udobnim, manje plaćenim, samo da nešto doprinose, da malo poprave kućni budžet. Koliko njih je na ivici egzistencije, na ivici da digne ruke od svega, na ivici gladi i bede? Pa ćutim, i nikome ne pričam o svojim željama. I kažem sebi, svi smo zdravi i niko nije gladan. Pa onda, ono drugo ja, ono što je oduvek pružalo otpor razumu, pita: “Dobro, da li je dotle došlo, da je jedina uteha da budemo zdravi i siti? Razumno ja odgovara: ”Da, dotle je došlo. Svet je otišao tamo gde se niko nije nadao. 21 je vek a deca i mladi još uvek umiru od neizlečivih bolesti, gladi, stradaju u ratu…“- Dakle, jeste, dobro je da smo zdravi i siti, a sve drugo moraćemo sami… Ipak, ne mogu da se otmem maštanjima..
Kad ne bih morala da radim, prvo jedno tri dana sigurno ne bismo ništa radili. Razvlačili bismo se u pidžamama, grlili se, ljubili, čitali knjige i verovatno sendvičovali. Bila bi to trodnevna pidžama žurka za početak novog života.
Nakon toga, sigurno bih krenula da sređujem kuću, dvorište i sve što se da srediti. Ali, sredila bih onako kako nikad nisam, polako i bez stresa i žurbe. Jer dosadilo mi je ne da sređujem, nego da sređujem i žurim jer ništa neću stići. Dosadila mi je ta jurnjava sa samom sobom. I to poređenje, da li sam prošlog vikenda brže ili sporije sredila kuću. Nikad nisam padala u nesvest oko kućnih poslova, ali kao majka ne mogu da dozvolim neke nehigijenske uslove, i nije mi teško, ali ubi me jurnjava da sve stignem… Ta konstantna žurba i frka…
