Imale bismo puno gostiju! I vremena za njih. Stalno bi nam dolazili prijatelji i drugari na druženja, ljuštenja paprika ili pesničke večeri.
A kad krene škola, ja bih bila tu, da ispratim svoje devojčice i da ih probudim, ja a ne sat koji sam navila, jer sam pre njih otišla na posao. Da im pravim društvo dok doručkuju, ispratim ih, opomenem da ranac stave na oba ramena (da ne krive kičmu) i poljubim za srećan put. Ne bih morala sa posla da zovem: sad ustani, sad jedi, ugasi ringlu, ponesi kišobran, zaključaj vrata kad kreneš…
Život bi nam bio divan. Ne bi mi nikad bilo dosadno. Ne bih nikad poželela ponovo da radim, da sedim pod nekim neonkama, pred nekim monitorom, sa nekim brojevima, slovima i nestrpljivim ljudima kojima je samo novac u glavi.
Ehh, pusta maštanja…
Ipak, još uvek imam sat na ruci. Da ne zakasnim na posao, koji mi je finansijski neophodan, da ne zakasnim na autobus (jer moj bus ide po redu vožnje), da ne zakasnim ovde, i da ne zaksnim onde…Ali papir i mašta sve trpe. Pa mogu onda i maštarije jedne mame…
