Kada bismo natenane sa pauzama, anegdotama, kafom i užinama sredili kuću, onda bi zvanično naš novi život počeo. Život u kome ujutru ispraćamo muža i oca na posao a mi organizujemo svoj dan.
Imale bismo, nas tri, moje ćerke i ja, najlepše dvorište u kraju. Najlepše cveće. Najkrupniji paradajz i najzeleniju blitvu. Imali bismo koke, onu staru vrstu, koke- atletičarke koje šetaju, kljucaju travu i nose jaja sa crvenim žumancima. Uvek bismo imale kolač u kući, i svaki dan neku čorbu ili potaž, uz glavno jelo. Štrikale bismo, pričale, heklale, pile domaće sokove sa drugaricama, malim i velikim, čuvale bismo decu drugarima kad moraju kod doktora ili u pozorište. Zalivale im cveće ili bašte kad odu na more. Pomagale bismo im kad organizuju rođendane, krsne slave ili neke proslave. Imale bismo vremena za sve. Mogle bi uvek da pomognemo, da se družimo, da šetamo. Ništa od šumskih plodova nam ne bi promaklo. Od zove, kupina, drenjina, pa do trnjina imale bismo vremena da šetamo, šnjuvamo i banzamo sa sve sendvičima i fotoaparatima u torbama, provodile bismo sate u šetnji šumom i brale šumske plodove, mirisale mahovinu, i igrale se sa lišćem.
Znale bismo kada su rasprodaje, i samo tada bismo kupovale neophodne stvari. Listale bi stare Burde i imale dovoljno vremena da vadimo šnitove i šijemo najdivnije haljine. Spremale bi zimnicu, pekle paprike, kuvale džemove, sve lagano bez žurbe. Išle bi na Adu radnim danima, ujutru, leti, kad je najmanja gužva. Išle bi na bazene, obilazile bi Beograd i okolinu uzduž i popreko. Znale bismo svaku uličicu našeg grada. Svaki muzej bismo ponovo obišle, lagano bez gledanja na sat. Možda, barem dok traje raspust, satove ne bismo ni imale… Sigurno ne bismo. Šta će sat mami koja ne radi i deci koja su na raspustu? Išle bismo u bioskop i smejale se dok krijumčarimo naše kokice koje ne smeju da se unesu u salu. Ali, njihove su preslane, naše su lepše. I našu ceđenu limunadu vadili bismo za vreme projekcije, jer smo imale kad da je napravimo i nismo žurile. Možda bi smo imale i naš limun? Što da ne?Kada bismo savladale Beograd i okolinu, krenule bismo onda dalje, obilazile bismo neke gradove, gradiće i mestašca do kojih ne bi karta bila mnogo skupa i upoznavale svoju zemlju. Upoznavale bi ljude, dobijale seme za cveće i ukrasne tikvice od bakica. Slikale bi predele, drveće, šume i gradiće i vraćale se kući srećne i zadovoljne. Onda bi pričale, ja mužu a one ocu, naše dogodovštine i pokazivale mu slike, i on bi bio srećan jer zna da smo mi srećne i da smo se super provele. Vikendom bi i on uživao sa nama, jer bi tada kada mama, tj. ja ne bi morala da radim, i on imao manje obaveza a više slobodnog vremena.
