Posle su zaista živeli srećno. To je potrajalo par dana, do petka.
U petak princeza pogleda muža, a on joj se osmehnu. – O, kako je dobar i pošten, pažljiv i drag, brani me od svega, i, kad treba, teši. A kad ga pogledam, uvek mi se smeši! – mislila je.
Međutim, već u subotu primeti nešto čudno. Princ je i dalje nosio iste čarape. Nikako da ih promeni. – Hm, pa dobro. Sigurno se od čarapa odvikao. Bilo bi smešno da ih je nosio u bunaru. Nego, da nije i čulo mirisa zagubio tamo? Oseća li on taj grozni miris, takoreći – smrad!?
Ona mu u nedelju predloži da se okupa, i princ se obradova. Začas je skinuo odelo, ostavio ga zgužvano na podu, čarape smotao u loptu i hitnuo u ćošak.
– Buć, buć, buruć! – bućkao je u kadi. Stvarno je voleo da se kupa, u vodi se osećao kao kod kuće. Ali princeza opet primeti – posle kupanja ostade potop u kupatilu i mokri peškiri na sve strane.
I ne samo to. Beše kod princa mnogo čudnih navika. Nikada nije prao šolju od čokoladnog mleka, a pio ga je bar šest puta dnevno. Cipele nije stavljao u cipelarnik, već nasred hodnika. Krevet nije nameštao. (A nije ni imao pojma da se posteljina ponekad menja i soba provetrava.) Svuda je po nameštaju lepio žvake i razbacivao papiriće od bombona, olovke je podrezivao gdegod stigne, osim nad kantom za smeće, i, što je najgore, mnogo je voleo da čačka nos. Od slina je, da ne poveruješ, pravio kuglice, i lansirao ih u svim pravcima.
– Jeste malo aljkav, zbog tog bivšeg žabljeg života… Ipak, dobar je i pošten, pažljiv i drag, brani me od svega i kad treba teši, a kad ga pogledam, uvek se nasmeši – mislila je princeza dok je preskakala cipele u hodniku, tražeći po ćoškovima lopte smrdljivih čarapa.
Dok joj je princ brao cveće u bašti iza kuće, ona je sklonila dvanaest prljavih šolja, oprala i ocedila deset mokrih peškira, obrisala kupatilo, namestila krevete, otvorila prozore… i prosto se umorila. Sede da odahne, ali se zgrozi: – Bljak! Ljigava žvaka na novoj suknji!
Princeza je svakako znala da je princ dobar i pošten, pažljiv i drag, da je brani od…
– Dosta! Ne treba meni niko da me brani! Nego da sklanja štrokave čarape! – viknu, skoči sa stolice, nažvrlja poruku na papiru, pričvrsti je magnetom na frižider. I treskajući vratima, ode.
Princ je ubrzo, sa buketom lala u rukama, pročitao poruku naglas:
Odoh na par dana, da obiđem tatu.
– Eh, ode mi dušica, neću je videti par dana – tužno sleže ramenima, ostavi lale na stolu, i sipa sebi čokoladno mleko. Ali ni tri čokoladna mleka iz tri šolje ne učiniše da se oseća bolje.
Prošlo je par dana. Prođe i nekoliko pari dana, a od princeze ni P.
Očajni princ je pio litre čokoladnog mleka i dane provodio bezvoljan, u kadi. – Zašto je nema? Buć! Buć! Gde sam pogrešio? – pitao se. – Ne odgovara na moje poruke! Trebalo je češće da joj govorim: Volim te! Volim te, dušice! Buć! A ja, tupan? Tek šesnaest puta dnevno. Glupan! Buć!
I dok je jednom tako u kadi buć-burućkao i utešno pljuskao, dogodi se nešto čemu se nije nadao. Odjednom – njegove ruke, njegove noge, njegovo telo pozelene. Princ ceo posta zelen!
Užasnut, shvati da mu po zelenoj koži iskaču ružne kraste. Otvori usta da vikne: – Strašno!
A čulo se samo: – Kre!
Zato zatvori usta i pomisli: – Strašno! Opet se pretvaram u žapca!
Skoči iz kade, da nađe peškir, al’ nigde čistog. Samo hrpa mokrih, na podu. Nigde opranih čarapa, pantalona, košulja. Sreća, te nađe jedne jedine čiste gaće.
Šta sad?
Mokar, golišav i zbunjen, otrča u kuhinju da sipa čokoladno mleko, ali, šipak! Sve šolje – prljave. Princu tad sinu neviđena ideja.
Možda da ih opere?
I poče, polako. Jednu po jednu.
A onda, opet se dogodi nešto izuzetno. Dok je prao šolje, žablje kraste počeše da blede. Kada ih je poređao na policu, skoro da su nestale. On se zapanji, pa ode da pokupi i ocedi sve mokre peškire. Gle, zelenkasta boja iščezava! Princ obrisa kupatilo, namesti krevete i otvori sve prozore. Pokupi lopte smrdljivih čarapa i ubaci ih u veš-mašinu, skloni sa stola uvele lale, odlepi sve stvrdnute žvake sa nameštaja. Onda stade pred ogledalo i zadovoljno se nasmeši.
Sledećeg jutra, princeza u tatinom zamku pročita poruku: DUŠICE, RECI ZBOGOM ŠTROKAVIM ČARAPAMA! VOLI TE TVOJ ŽABAC.
Ona radosno skoči, poljubi tatu, i krenu nazad princu. On ju je čekao, lep kao prvog jutra kad ga je ugledala. – Tako je dobar i pošten, pažljiv i drag… – pomisli princeza razgledajući čistu, provetrenu kuću.
I zaista su živeli srećno. Princ je zaboravio sve čudne navike iz svog bivšeg, žabljeg života. Jedino je i dalje voleo da čačka nos, pa da od slina, da ne poveruješ, pravi kuglice i lansira ih u svim pravcima. Princeza je to znala, ali je rešila da ne obraća pažnju, jer – odaću ti tajnu – to krišom rade čak i princeze.
Autorka teksta i ilustracije: Zorana Popović
Izvor: Detinjarije.com
