Posle Snežanine udaje, reši njen otac da proda kuću, i ode na selo da gaji jabuke. Pokućstvo je rasprodao, jedino mu je bilo žao da proda čarobno ogledalo, jer je čarobno, pa upita Snežanu šta će sa njim, a ona mu reče da ga pošalje patuljcima – trebaće im, jer u kući nemaju ni obično, a kamoli čarobno ogledalo.
Za koji dan na adresu patuljaka poštar donese ogledalo. Okačiše ga na zid, zadovoljno se ogledajući. Pojma nisu imali da je čarobno, i da ume da govori. Slinko Kijavić poče da briše prašinu sa izrezbarenog rama, ali mu nos istog časa pocrvene i ispusti: – Aaaapćiha!
– Nazdravlje – reče ogledalo.
– Ono govori! – viknu Mudrivoj Umnić.
– Samo istinu – reče ogledalo.
– Pa to je izuzetno! – obradova se Sretko Veselinović.
– Stvarno jeste – reče ogledalo.
– Ma to je neka prevara, i glupost! – iznervira se Srdan Kiselić – Ajd’, baš da proverimo, da ga pitamo nešto!
– Pitajte – reče ogledalo.
– Ko sam ja? – upita patuljak.
– Kiselić Srdan, patuljak, rudar – odgovori ogledalo.
– Neko mu je šapnuo, priznajte! – viknu Srdan, ljutito odmeravajući ostale patuljke.
– Ja nisa-a-a-m! – javi se jedan patuljak uz veliki zev.
– Ko ti je šapnuo? – i dalje se ljutio Srdan, unoseći se u svoje namršteno lice u ogledalu.
– Niko – reče ogledalo.
– Izvinite, da li biste možda rekli kako je meni ime? – upita tiho Smeran Stidljivić.
Ostali patuljci zagrajaše – A ko sam ja? – Ko sam ja? – A ja?
– Čekajte, čekajte – reče Mudrivoj Umnić – da pitamo nešto teže. Možda mu je Sneža rekla imena!
– Pitajte – reče ogledalo glasom punim dosade – Patuljci, rudari. Smeran Stidljivić, Sretko Veselinović, Slinko Kijavić. Onaj što se uspavao stojeći – Snevan Pospanović. A ovaj što sve vreme pravi grimase, plazi se i misli da ga ne vidim – Smotlja Blesavić. I nije mi Sneža rekla, Mudrivoje Umniću. Nisam je video lično otkako je bila devojčurak.
– Zanimljivo… – reče Mudrivoj, proučavajući ram i poleđinu ogledala. Kad se uverio da nema skrivenog mehanizma, pogladi bradu i reče: – Da ne veruješ. Imamo čarobno ogledalo. Možemo ga pitati bilo šta, i ono će nam odgovoriti!
– Istinu – dopuni ga ogledalo.
– Vau! – zapljeska Sretko Veselinović.
– Ma važi… – Srdan Kiselić prevrnu očima.
– Dakle, da probamo – reče Mudrivoj trljajući ruke – Reci mi, reci mi… – razmišljao je – Reci mi, molim te, gde se zaturio moj češljić za bradu?
– Nije se zaturio – odgovori ogledalo. – Kod Slinka je.
– Slinko! – zagrme Mudrivoj – Sto godina ga tražim!
– Izvini, izvini! Zaboravio sam da ga vratim! Evo, odmah ću! – viknu Slinko, kinu, i otrča na sprat.
– A gde je moja plava kapa? – upita Sretko. – U Srdanovoj fioci. – A moja grickalica za nokte? – upita Srdan. – U Smotljinom ormariću. – A moje žute čarape? – Na Mudrivojevim nogama.
Nastade galama i svađa među patuljcima.
– Vraćaj moju kapu! – Ovamo moju grickalicu! – Skidaj moje čarape!
Ogledalo uzdahnu: – Da mi je neko pričao da ću završiti kao služba za izgubljeno – nađeno…
– Izvinite – reče Smeran Stidljivić tiho. Priđe i kucnu ogledalo po ramu. – Izvinite, da Vas pitam… Recite mi, kako je naša Sneža?
Patuljci ućutaše.
– Snežana je odlično – reče ogledalo. – Godi joj bračni život, a pokrenula je i svoj posao. Otvorila je vrtić. Kaže da joj najviše prija da bude okružena malim ljudima.
Na to se nasmešiše svi, čak i Srdan.
Patuljci pomisliše da će im ogledalo više koristiti nego škoditi, pa ga ostaviše tu gde jeste. Ipak, retko su ga štogod pitali. Prvo, većinu dana su provodili na poslu. A drugo, malo su ga se, nekako, bojali. Zato ogledalo poče da priča sa samim sobom. Sa kim će drugim?
Samo je sebe pitalo, i odgovaralo: – Dobar dan! – Dobar dan. – Kako si? – Hvala na pitanju, užasno. – O, ali zašto, dragi moj? – Kako zašto? Dosadno mi je. Nemam s kim da pričam. – A ja? Zar sam ja niko? – Ti nisi niko. Ti si ja. – Pa? – Pa, to sam i rekao. Imam samo sebe. – Dragi moj, mnogi imaju druge, a nemaju sebe, zar bi to voleo?
Kad zbuni sebe pitanjima, ogledalo je znalo da recituje ili peva. Želelo je da bude glumac, pevač, zabavljač. Da stalno dobija aplauze, i da ga svi nešto pitaju. Nadalo se da će patuljci primetiti njegov talenat, i zato je, čim uveče stignu sa posla, počinjalo gromoglasno da peva. A volelo je najviše dečije pesme, koje je čulo dok je još bilo ogledalce: – Šuma blista, šuma peva, la – ku – ku – ku – ku – ku – kuuu!
– Kuku nama, bež’mo na sprat! – došaptavali su se patuljci i žurili da stave čepiće u uši.
Ujutru se, čim svane, ogledalo svojski trudilo da nadjača zvrndanje budilnika: – Deda Mile im’o farmu, ija – ija – jooo! I na toj farmi im’o kravu, ija – ija – joo!
– Joooj, zar mora svakog jutra? – jadikovali su patuljci, a ogledalo je nastavljalo. – Krava kaže – muu, krava kaže – muu…
– Bež’mo napolje, doručkovaćemo usput! – gunđali su patuljci, dok je kroz kuću odzvanjalo: – Krava kaže – mu-mu-mu!
Jednog dana dozlogrdilo patuljcima. Skinuše ogledalo se zida, dok je zapitkivalo: – Gde ćemo? Gde idemo? Gde me vodite?
Za koji dan na adresu Snežane i princa poštar donese ogledalo. Snežana ga okači na zid, priđe i princ, pa su se ogledali zajedno. Princ prošapta:
– Ima li srećnijeg para na kugli zemaljskoj?
Ogledalo primeti: – Ima. Devedeset sedam hiljada sedamsto šezdeset pet parova je srećnije od vas. Na kugli zemaljskoj.
Princ se zabezeknu, a Snežana reče: – Bolje da ga sklonimo. Znam i gde.
Odnese ga u vrtić.
Ujutru je u ogledalo gledalo dvanaest pari radoznalih očiju. Devojčica sa belom mašnom upita:
– Ko si ti?
– Ja sam čarobno ogledalo – reče ogledalo.
– A zašto si čarobno? – upita dečak u žutoj bluzi.
– Zato što govorim. I to samo istinu – reče ogledalo.
– Pa i ja govolim! – doviknu dečak koji je držao ćebence.
– A šta još umeš? – upita plavooka devojčica. – Znaš kolut napred?
– Ne znam – reče ogledalo.
– A nazad? – upitaše ostali.
– Ne, ne znam ni to – odgovori ogledalo sa nelagodom.
– Pih, to znaju i bebe – reče dečak bez prednjeg zuba. – Idemo da ređamo lego – reče, i okrenu leđa.
– Ali, čekajte! – viknu ogledalo – Pitajte me još nešto! Ja znam odgovore na bezbroj pitanja!
Devojčica sa tufnastim čarapama ga sumnjičavo pogleda:
– Kol’ko ima do Meseca?
– To je lako – odgovori ogledalo – Od Zemlje do Meseca ima trista osamdeset hiljada kilometara.
– O! – zinu devojčica – Baš puno! Ko do Grčke.
– A ko je jači, Supermen ili Spajdermen? – upita dečak bez prednjeg zuba.
– Supermen, naravno – odgovori ogledalo.
– Kada ce mama doci? – upita dečak koji je držao ćebence.
– Tačno u tri popodne – odgovori ogledalo.
Onda deca zagalamiše:
– A može li slon da dobije boginje? Ili da se upiški?
– Je l’ šišmiš sanja naopačke?
– A ko ima… ko ima najveći nos na svetu? I najklempavije uši?
– Da li policajci nose pidžamu?
– Na čemu vise zvezde? I gde padnu padalice?
– Koliki je tatin šef? Je li on naređuje i svojoj mami?
– Da li gorile štucaju?
– Kad cu nauciti da zvizdim?
– A zašto?
– A kako?
– A gde?
Deca su pitala, ogledalo je odgovaralo. Ogledalo je onda pevalo, deca su aplaudirala.
– Deda Mile im’o farmu, ija-ija-joo!
I tako svakog dana.
Autorka teksta i ilustracije: Zorana Popović
Izvor: Detinjarije.com
