Deca čuvana „pod staklenim zvonom“ često se veoma teško uklapaju u grupu, plaču ako ne postoji mogućnost da se njihove potrebe odmah zadovolje, veoma retko umeju da se izbore za sebe, postaju ranjivi i asocijalni, neretko imaju osećaj da ih druga deca ne vole i da ih niko ne razume osim roditelja.
Zaštitnički nagon roditelja prema detetu je biološki opravdan i svakom detetu veoma potreban.
Pročitajte i: Dr Zoran Milivojević: Razmaženo ili prezaštićeno?
Ono što ni jednom detetu nije potrebno jeste preterivanje u brizi.
Veoma često vidim da roditelji dovoze i odvoze decu iz škole, mešaju se u njihov odabir drugara, traže od nastavnika da se detetove potrebe uvek i odmah zadovolje, da ih MORAJU činiti srećnim, ne shvatajući da uloga škole i nastavnika nije da decu čini srećnim nego da ih pripremi za realan život, da ih uči kako da se bore za sebe i pronađu svoje mesto u društvu u kome žive.
Najbolje je kada škola i roditelji sarađuju i zajedno uče decu preuzimanju odgovornosti, razboritosti, prilagođavanju, druženju, radu u timu, radnim navikama i disciplini. Koliko god postojale nesuglasice u odnosu i komunikaciji roditelja i nastavnika, dobrobit deteta mora biti uvek na prvom mestu!
Budimo realni. Roditeljska pomoć i briga su uvek potrebni, pa i kada odrastemo, ali onaj roditelj koji se povuče kada vidi da se dete snalazi može biti siguran da radi pravu stvar. Mnogo je bitno dopustiti detetu da upozna život kakav jeste, pomoći mu da ovlada veštinama koje će mu služiti da postane stabilan i zreo čovek i kada ode iz porodičnog gnezda.
Pročitajte i: Kako da znate da li radite previše za svoju decu?
Na ovaj način deca će izrasti u odgovorne, zadovoljne i emocionalno zrele ljude kadre da se uhvate u koštac sa životom!
Dužnost roditelja nije da uvek i po svaku cenu učini svoje dete srećnim, već da ga nauči da samo sebe čini srećnim.
Izvor: Psihologično
