Procvat “kulture lascivnosti”
A da su princeze mačji kašalj u odnosu na ono što sledi malo kasnije, dobro znaju roditelji devojčica u pubertetu, koje su danas bombardovane lascivnim i hiperseksualizovanim obrascima i uzorima. Sve to ipak počinje mnogo ranije, budući da se devojčice od 7-8 godina proizvode napućene lutkice, veš sa erotskim porukama, visoke potpetice, šminka, odeća koja više priliči striptiz-baru nego dečjem igralištu. Mada se mejnstrim kultura često brani objašnjenjem da se zapravo radi o “seksualnom oslobađanju žena”, teško je uvideti šta je tome uopšte emancipujuće, i ima li tu nešto više od puke objektifikacije.
“Erotizacija devojčica jeste pokušaj dominantne kulture da što ranije nametne muški ideal ženstvenosti kao “privlačan” samim devojčicama, odnosno nastojanje da se deca identifikuju sa određenim obrascima ponašanja i vizuelnog predstavljanja. Krajnju, čudovišnu instancu tog procesa predstavljaju takmičenja devojčica konstruisana po ugledu na takmičenja za mis – tzv. ‘ beauty pageants for children’, na kojima su devojčice odevene i šminkane kao odrasle žene, a njihova se objektifikacija “maskira” navodnim pružanjem prostora za veštine (pevanje, ples, i drugo), koje služe kao ukrasni dodatak izgledu. Ukoliko se seksualno oslobađanje žena –pomalo izlizana fraza u popularnoj upotrebi – shvati kao pravo žene da odlučuje o načinu na koji će izražavati svoju seksualnost, to onda preostaje kao zadatak koji svaka generacija iznova rešava, budući da pritisak da se žena u seksu postavi kao objekat za nečije ‘tuđe’ zadovoljstvo, ne jenjava (o tome, naposletku, svedoči i sveprisutna porno industrija). Naravno, erotizovane napućene lutke za igru i štikle na maloj deci, u tom smislu, ne predstavljaju dobar uvod u budući odnos devojčice prema svom telu i svojoj seksualnosti.
Deci treba izbor
Na kraju, šta roditelj može učiniti da se suprostavi “princezifikaciji” devojčica i ukalupljivanju u određene polne stereotipe koje serviraju mediji i industrija proizvoda za decu? Suprostaviti se klišeima i zaobilaziti u širokom luku ružičaste rafove prodavnica igračaka, ili tolerisati trend, ali se truditi da se interesovanja prošire na neke druge stvari, koje se možda više nude dečacima? I kako se postaviti prema dečacima, kako njima ponuditi igračku poput kolevke ili varjače i time im poslati poruku da i to treba da ih interesuje, a da se ne naiđe na otpor, kako deteta, tako i okoline?
“Klišeima se treba suprotstaviti. Ali ne tako što će se detetu “propisati” čime i kako treba da se igra – uostalom, roditelji (oni pravi) neće grubo programirati život svog deteta i stavljati ga u stakleni kavez. Smatram da detetu treba dozvoliti da bira: devojčici treba ponuditi i kocke, i automobile, i lutke i robote. Stvari ne određuju ono što jesmo: mi stvarima na različite načine (ponekad mimo njihove od strane društva “zadate” upotrebe) izražavamo ono što želimo ili što možemo da budemo. Moja ćerka je za Novu godinu dobila kolica sa alatom i roze kolica za lutku, i srećno voza naokolo i jedna I druga. Nemam a priori ništa protiv igračaka koje služe da se oponašaju uloge odraslih (kuhinja, medicinski komplet), ali se protivim prodavnicama u kojima se u odeljku za devojčice nalaze samo predmeti za odevanje, ulepšavanje i fingirane ‘domaćičke’ majstorije, a u odeljku za dečake – igračke koje zahtevaju veštine (sklapanja, upravljanja, naposletku i logičkog rešavanja). Ne mislim da je upotreba određenih predmeta u igri pre svega ‘poruka’ o očekivanjima odraslih i okoline povodom budućih ponašanja. Igranje je isprobavanje raznih uloga, maštanje u kojem deca kao mala svesna bića ulažu razne ideje, predstave i svoju sopstvenu meru originalnosti. Shodno tome, ne vidim problem u tome da se dečaku ponude tzv. “ženske” igračke poput lutaka ili kolevke. Otpor okoline će uvek postojati, bilo da je reč o izuzetnosti ili o prostom odstupanju od onoga što je uvreženo – to nije dovoljan razlog da deci namećemo stege u retko dragocenom prostoru igre koji, kao takav, prevashodno pripada detinjstvu.”
Izgubljena bitka nije izgubljen rat
Ali, da li roditelj uopšte može da se bori sa tim stereotipima? Koliko god da se trudi da ponudi nešto drugačije, u određenom uzrastu deteta on kao da gubi bitku sa sredinom i vršnjacima. Što samo znači da mora da dobro iskoristi priliku dok su deca mlađa. Naravno, ništa nije jednostavno kada ste roditelj, pa ni to. Što ne znači da ne treba pokušavati.
“Moje dosadašnje iskustvo je takvo da još uvek mogu da zadržim stereotipe “pred vratima”.” kaže Iva Nenić. “Nema jednostavnog rešenja, a roditeljstvo je zadatak koji se beskrajno proteže. Kao što roditelj ne može i ne treba da socijalno ‘projektuje’ svoje dete, tako i sredina, ukoliko dete ima zdravu i podsticajnu atmosferu u porodici, ne može da u potpunosti potisne vrednosti i uverenja stečena unutar porodičnog kruga. Drugim rečima, jedna bitka ne znači i izgubljen rat. Dobra komunikacija i neprestani razgovori, u kojima je i roditelj spreman donekle da uvaži dečiju perspektivu, u kojima obe strane preko razumevanja prave održive kompromise – to je možda najbolji put da se ostvari protivteža ponekad brutalnom pritisku industrije zabave, popularne kulture i vršnjačkih grupa.”
Za početak, roditelji bar ne bi trebalo da odmažu svojoj deci u izgradnji identiteta koji nije previše opterećen klišeima. Što znači da ni sami ne smeju da veruju u njih. Jer, ukoliko i oni smatraju da u devojčicama čuče isključivo male princeze rođene da se ulepšavaju i čekaju na prinčeve, a da je na dečacima da spašavaju svet i da preziru “ženska posla”, i ako im to poručuju svakodnevnim ophođenjem, izborom igračaka i aktivnosti, teško da će deca uopšte i moći da poveruju u bilo šta drugo.
Razgovarala: Jovana Papan
Roditelj & dete, februar 2011.
